Udahnite planinu Mučanj

Katići su selo, centar Mesne zajednice Brezova i raskrsnica puteva koji povezuju zaseoke: Brezova, Ravna Gora, Čepovo, Maće i Šarenik. Od Ivanjice su udaljeni 22 km, a od izletišta Prilički kiseljak 14 kilometara. Ovde je „stanica" na putu Ivanjica - Nova Varoš koji put do Jadrana, u odnosu na onaj preko Zlatibora, skraćuje za 100 kilometara. Od Beograda do ovog planinskog mesta ima oko 220 km, a može se doći preko Arilja ili iz pravca Guče.

Katići se nalaze na 1.000 metara nadmorske visine, na zapadnoj strani brda Oštrice na planini Mučanj, na nekadašnjoj granici između Turske i AustroUgarske. Na severnoj strani su izvori gde počinje Čepovačka reka od koje nastaje Mali Rzav. Na južnoj strani su izvori iz kojih nastaje Brezovačka reka, zatim Grabovica koja se uliva u Moravicu. Reke su bogate protočnom pastrmkom, bistre i čiste, pa ukoliko volite da pecate ne zaboravite ribolovački pribor.

Šuma je naseljena raznovrsnom divljači, pa je lovstvo razvijeno i dobro organizovano. Međutim, ako dođete u brezovički kraj ne morate tumarati po šumi da bi videli srnu ili divlju svinju, dovoljno je da prošetate do zaseoka Stišovi gde je, na površini od 10 ha, prihvatilište za srne u divljač i divlje svinje koje su nama delovale sasvim pitomo.

U centru sela je spomen-česma iz 1862. godine posvećena porodici Raškovića koja je ovde došla iz Štitkova. Tu smo i čuli priču o herojskom podvigu kneza Hadži-Bratul Raškovića koja je turskom paši ponudio svoju glavu, da njome otkupi narod. Paša je ovaj gest starca nagradio poštedevši i njega i narod Starog Vlaha odmazde.

Nešto dalje, na malom seoskom trgu je česma Stambolića iz 1918. godine na kojoj je između ostalog uklesano „Ko je žedan nek vode pije, a prljav neka se umije..." Pored Mesne kancelarije su još i škola, zadruga, ambulanta, pošta, prodavnica, Pansion „Obradović " i kafić Dragana Ocokoljića ali i napušteni pogoni konfekcije „Javor", za obradu drveta i motel „Vodice".

Og kafedžije do hotelijera

Uoči Drugog svetskog rata u Katićima je radilo 6 kafana. Posle rata samo dve, Tiosava Obradovića i Milije Gavrilovića.

Kafane su bile mesto za poslovne susrete. Tu se prodavalo i kupovalo. Pogađalo se oko cena konja, volova, krava, jaganjaca. Dogovarana je kupoprodaja sira, kajmaka, pršute, jabuka, suvih šljiva, pekmeza i sirovih koža, ugovarani poslovi za nadnicu, zakazivane mobe i svadbe.

U centru sela, oko kafane sniman je deo filma „Užička republika". Ostala je anegdota da su neki od statista pitali „Hoće li nam ovi dati kokarde ili mi da ponesemo". Danas je na mestu Tiosavljeve kafane luksuzno opremljen Pansion „Obradović" koji dominira Katićima. Tradiciju dugu skora pola veka nastavio je sin Vojin sa suprugom Svetlanom i sinom Nebojšom, u želji da razvija turizam. Tu, na terasi pansiona i danas se okupljaju meštani da „bistre" politiku, razmene seoske novosti, „snime" ko je došao a ko pošao. Ovdašnje stanovništvo, svojevrsna mešavina Era, Crnogoraca i Sandžaklija, naziva se i Starovlasima. Jovan Cvijić je zabeležio: „...U zgodnoj prilici Starovlah zna upotrebiti poslovice i šale, zaplesti pitanja, gubiti se u opisivanjima, ne razumeti ono što mu se ne dopada". Zahvaljujući druželjubivosti goste brzo „usvoje", tako da se ovde osećate kao kod kuće.

Većina turista u Katiće dolazi po preporuci, preko Turističke organizacije Ivanjice ili interneta. Po preporuci su ovamo, prošle godine stigli i gosti iz Francuske, ove su sa sobom poveli i prijatelje i kako rekoše, dogodine će ih biti više. Zato su Obradovići uredili i vilu „Snežana" sa tri apartmana.



Miris četinara i mleka

Boravak na selu je za mnoge pravo otkrovenje jer gosti iz urbanih sredina, u kojima komšija komšiju ne poznaje, sve to zamišljaju mnogo drugačije. Od samog jutarnjeg buđenja uz kukurikanje pevca, opojnog planinskog vazduha pomešanog s mirisom četinara i vrućeg mleka, počinje čarolija. Potom se nastavlja šetnjom pokošenim livadama i kroz voćnjake gde se jabuke, kruške, šljive i maline same ;,nude". Mnogi se iznenade kad čuju priče o bogatoj prošlosti kraja za koji jedva da su čuli. Većina već prvog dana počinje da planira šetnje do izvorišta reke Grabovice u podnožju Mučnja kraj koje se nalazi crkva Sv. Nikole, zadužbina despota Stefana Lazarevića. U ovoj crkva poznatoj i kao Beloj, freske prekrivaju sve unutrašnje zidove. Jedan dan je potreban za „osvajanje" brda Češalj, koji je ime dobio zbog kao češalj guste šume, a još jedan da se ode do Mučnja i Savine vode...

Ovdašnja atrakcija je i traktor. Ako ste mislili da služi samo za oranje, prevarili ste se. Obradovići su ga „upregli" pa sada „ćire“, vukući prikolicu sa 12 sedišta, brekće okolnim brdima vozeći turiste.

Gost u Pansionu „Obradović“, Čeda Cvetković iz Beograda požalio nam se da ga gazdarica Svetlana „maltretira" obilnim porcijama ukusne hrane kojoj ne može da odoli. Čeda se u Katićima sasvim odomaćio, pa i predsedniku opštine saopštava svoj revolt što ovdašnje vlasti ne preduzimaju ništa protiv divlje gradnje u samom centru sela. Uprkos popriličnom broju godina popeo se i na 1.534 metra visok Jerinin vrh. Pešice je naporno, a sa „ćirom“, milina jedna. Ne zna se šta je lepše - vožnja do Mučnja, uživanje u pejzažima, poseta Savinoj vodi koja izvire na 1.500 metara... I sve je to lepo, baš kao i običaj da se ovom lekovitom vodom umije, prekrsti pred ikonom, poljubi ikona i ostavi prilog, ali bi turistički radnici koji uredno naplaćuju boravišnu taksu mogli kraj izvora da postave klupu, nadstrešnicu... I tako Čeda uživa, a da mu je lepo jeste, jer je tu već 25 dana, hvali svoje domaćine i, poput Nušića, povremeno proziva vlast.

Svi kao jedna familija
Možda utisak vara, ali mi smo Katiće napustili ubeđeni da tu svi žive kao jedna velika familija. Zašto bi inače Goran Kostić, nastavnik likovnog vaspitanja u ovdašnjoj osmogodišnjoj školi, koja ima tek 80 đaka, učestvovao u markiranju tri kilometra duge staze zdravlja i osmislio sva ostala likovna rešenja za potrebe Pansiona, a Miloš Mrdak, profesor srpskog jezika, pisao tekst za propagandni materijal...

Na terasi Pansiona sreli smo i Dragana Timotijevića, nekadašnjeg direktora škole, koji je ovde došao pre 46 godina iz banatske Bele Crkve. Povratnu kartu je „zagubio", lepu Jelenu oženio i - ostao. Nije on jedini doseljenik na Mučanj koga je muka naterala da dođe, a vlastita želja zadržala. Zato, kada krenete u Katiće, ne uzimajte povratnu kartu, ko zna da li će vam zatrebati. Alu ponesite loptu, jer ovdašnji stadion, olimpijskih razmera,napravljen dobrovoljnim radom meštana, u borovoj šumi na 1 000 m nadmorske visine pruža mogućnost za mnoge sportove. A možete i kupaći kostim jer iza Pansiona, bazen se već nazire. Bude li toplih dana, biće i kupanja.