Ručno pravljenje cipele iz Niša spremne da osvoje svet

- Pređemo 2.500 kilometara da bi smo došli do proizvoda koji je kvalitetan, a po prihvatljivoj ceni. Tamo je cela industrija koja snabdeva zanatlije grupisana tako da se čitava naselja čine ljudi koji se bave proizvodnjom jedne sirovine. Mi kožu nabavljamo u mestu blizu Verone koje se zove Arzenjano i ima oko 25.000 stanovnika i više od 100 kožara. Kod njih se može naći svaka vrsta kože za gornjište cipele, bukvalno šta god da čoveku padne na pamet, oni imaju. Većina proizvođača, pa i ogromne Mastroto grupe, radi samo uz avansno plaćanje, a zatim se čeka do 30 dana dok roba stigne. Tako da se mora precizno planirati kupovina - ističe Nenadović i dodaje da se, međutim, koža koja se koristi za đonove se u tom mestu ne može naći, te da se po nju mora ići na jug Italije.

Kanin je posao počeo sa proizvodnjom HTZ i zaštitne opreme. Prema rečima Nikole Nenadovića, firma je sada u procesu usklađivanja sa evropskim normama i standardima i pokušava da što više proizvoda ispita i atestira.

- Problem je što, s jedne strane, sve to dosta košta, a s druge strane što ne postoji nekakva standardizovana procedura prilikom javnih nabavki. Prohtevi se menjaju svakodnevno i uvek se postavlja pitanje da li ćeš imati dobar atest za tender na kome konkurišeš. Dovoljno je samo da promene debljinu kože i ispada da je ceo proces atestiranja kroz koji se prošlo bio uzaludan - žali se Nenadović.

On ističe da je situacija takva da uvoz cipela diktira kakve će se cipele tražiti na tržištu. - U Srbiji, ako ja hoću da prodajem cipelu, na tenderu mi traže da imam ispitivanje i sertifikat domaćeg instituta i da cela dokumentacija bude od lokalnih stručnih ustanova. S druge strane, za uvoznu cipelu je dovoljno samo imati prevod nekog ispitivanja koje je urađeno ko zna gde. I onda se tu plati prevod par hiljada dinara i to je dovoljno za tender. Za nas, jedno ispitivanje može biti i više od 65.000 dinara. To je ta diskriminacija domaćeg u odnosu na uvozne proizvode - kaže Nikola Nenadović i dodaje da bi bilo sjajno kada bi domaće firme imale svest o zaštiti lokalnih proizvođača, ali da, nažalost, za to ne postoji volja. On napominje da je cena jeftine uvozne cipele je 1.200 dinara, dok je 2.500 dinara neka cena cipela kod nas. - Međutim, mnogo je veća zarada na jeftinijim uvoznim cipelama iz Kine, nego na našim koje su daleko kvalitetnije i skuplje za proizvodnju. Zapravo, kvalitet ne može da se poredi - ističe Nikola.

Na pitanje otkud ulazak u modne vode i na kakve su prepreke nailazili, Nenadović kaže da je to bio potez kojim su želeli da se prilagode tržištu. - Rešio sam da pravimo klasične modele poput Oxford, Derby, Double monk, koji postoje već 200-300 godina. S druge strane, bilo nam je potrebno nešto što neće iziskivati preterano ulaganje, a da bi dobio jedan novi model cipela, proces nije uopšte ni jednostavan, niti kratak. Najteže je bilo preći sa radne na proizvodnju modne obuće koja zahteva mnogo više pažnje u radu, više sati rada, preciznost i posvećenost detaljima. Bar godinu dana nam je trebalo da preležimo "dečije bolesti". Trebalo je doći do pravih repromaterijala i tako smo počeli i da sami proizvodimo svoje kožne đonove na kojima se vidi da su proizvod ručnog rada, o čemu svedoči i njihov kvalitet i udobnost - navodi Nikola.

On ističe da je, iako je tehnologija napredovala, obućarstvo ostalo dominantno zanatski posao. - To je ručno orijentisana proizvodnja. Modna obuća se kroji ručno svuda u svetu. Moguće je to raditi i laserski, ali ako obućar želi da se pokaže, to će uraditi ručno. Tako rade najbolji. Krojimo ručno ili na štanc mašini. Nadalje, samo spajanje obuće takođe se mora raditi ručno. Ne postoji mašina koja će naneti lepak onako kako je to potrebno. Na kraju se gornjišta ručno montiraju na kalupe, to je takozvano cvikanje. Sve u svemu, tu se mnogo radi kako bi se dobio kvalitet, a malo se zaradi - priča Nikola Nenadović dodajući da je lako napraviti cipelu koja će se obuti tri puta i onda raspasti, ali da je poenta napraviti obuću koja se godinama nosi i pouzdano služi.

Kanin obuća bavi se i uslužnom proizvodnjom određenih modela za potrebe nekih brendova, a Nikola ističe da uspešno sarađuju sa više od deset firmi. - Ne može svako da ima proizvodnju, ali ima ljudi sa sjajnim idejama. Mi pomažemo da se njihove zamisli pretoče u nešto kvalitetno - kaže on.

Kada je reč o planovima za budućnost, Nenadović kaže da im je cilj izlazak na inostrano tržište – Evropu, SAD i Afriku. - Trenutno oko 70% naše proizvodnje je radna, a 30% modna obuća čiju proizvodnju planiramo da povećamo i da obratimo pažnju na online trgovinu koja, na žalost, u Srbiji još nije razvijena - zaključuje sagovornik Orange Media.