Marija Oreški, "Colja, Rojs i partneri" - Ima izlaza iz lavirinta propisa

Kada ima problem sa birokratijom presavije tabak i uloži prigovor nadležnoj državnoj instituciji. Ako ne kaže, niko je neće čuti. Poziv privrednicima da pomognu da se ustanovi što veći broj administrativnih prepreka koje im otežavaju poslovanje, beskrajno ju je obradovao. Slučajno ga je čula na radiju i odmah se bacila na posao. Dala je zadatak svojim zaposlenima da se sete onoga što im najviše zagorčava svakodnevno poslovanje. Kada su popisali zamerke shvatili su da se odnose na ponašanje službenika i interne procedure. Budući da one nisu propisane nijednim zakonom, čini se da ih je lakše promeniti. Ali to ne mora uvek da bude tako.

– Svakodnevno nam se ispreče prepreke, smenjujući jedna drugu, pa ih zaboravljamo. Zato moj tim sada sve zapisuje ne bismo li ih predočili kada nas neko pozove da to učinimo – kaže za "Politiku" Marija Oreški, direktorka preduzeća za konsultantske usluge "Colja, Rojs i partneri" i dobitnica nagrade Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj za učešće u akciji "Iz lavirinta" administracije.

Šta konkretno ometa svakodnevno poslovanje Vaše firme?

Da bismo obavili neku vrlo jednostavnu administrativnu proceduru u pojedine institucije odlazimo po nekoliko puta bespotrebno gubeći vreme. Umesto da u svakom trenutku budu na raspolaganju strankama, šalterski službenici idu u isto vreme na pauzu. Sa druge strane, pojedine službe rade samo u određeno vreme tokom dana, a u drugima se radno vreme razlikuje od vrata do vrata. U Sekretarijatu za urbanizam primaju stranke samo dva dana u nedelji po dva sata. To je za Beograd veliki problem.

O bahatosti činovnika najbolje govori ponašanja jedne poreske inspektorke. Koleginica je ušla u njenu kancelariju, završila šta je imala i krenula napolje, a onda je videla unutrašnji deo vrata na kojima je bilo nalepljeno nekoliko obaveštenja o pauzi. Na jednom je pisalo od 9 do 9.30, na drugom od 9.30 do 10 i tako redom. Očigledno ih je po potrebi iznosila i lepila na prednji deo vrata.

Problem je i što sve dugo traje, što ne dobijate informacije i što često nemate koga da pitate. Ako nađete sagovornika, mnogo puta dobijete pogrešan odgovor.

Šta učinite tada? Pokucate li na vrata kod šefa, uputite pisani prigovor...?

Odmah reagujem na pogrešan odgovor. Postavim niz potpitanja kojima dokažem da prvobitni odgovor nije tačan. Objasnim šta mislim da bi trebalo da bude rešenje i tako pomognem službeniku. Upućivala sam i pisane predstavke i žalbe nadređenima. I svojim kolegama i rodbini savetujem da se žale kada za to imaju razloga. Smatram da je to naše pravo, ali i obaveza.

Da li je neznanje ili nezainteresovanost razlog takvog ponašanja birokrata?

Mislim da im nije stalo da pomognu. Nisu motivisani. U nekim slučajevima je reč i o nestručnosti. Ali nisu svi takvi.

Da li imate pozitivno iskustvo?

Službenici Narodne banke Srbije su ne samo predusretljivi, već i znaju svoj posao. Prijatno sam bila iznenađena kada me je njihova referentica pozvala i obavestila da je proverila ono što sam tražila. Nije mi teško da napišem dopis institucijama u kojima rade takvi službenici i pohvalim ih.

Agencija za privredne registre je, takođe, institucija za primer. Njenim formiranjem ukinut je veliki broj komplikovanih i nepotrebnih procedura. Nekada ste za najobičniji podatak o tome kada je neko preduzeće osnovano, ko mu je direktor i gde mu je adresa, morali da idete u Trgovinski sud, da kopate po prašnjavim papirima, fotokopirate i platite taksu. Sada samo odete na sajt APR i vidite sve što vas zanima. Osim toga i službenici ove institucije su korektni i ljubazni.

Navela bih još jedan primer. Jedan hotel je pre nekoliko godina naplaćivao različitu tarifu za strane i domaće goste, što je već bilo zabranjeno. Prijavila sam tržišnoj inspekciji, ne očekujući mnogo. Posle dva-tri dana inspektorka me je pozvala da me izvesti šta je preduzela. Bila sam iznenađena što je uopšte nešto preduzela i pri tom me obavestila.

Koja institucija Vam zadaje najviše glavobolja?

Iz svog iskustva, ali i iz iskustva mojih kolega i prijatelja, moram reći da je to Poreska uprava. Nije dobro organizovana i, čast izuzecima, nema dobar kadar. Na primer, inspektori su podeljeni tako da po početnim slovima firme "drže" i kontrolišu određeni broj preduzeća na svojoj teritoriji. Ukoliko je inspektor, nadležan za "vaše slovo", na bolovanju ili je iz bilo kog drugog razloga odsutan, ništa ne možete da završite dok se ne vrati na posao. Neprihvatljivo je da ga za to vreme niko ne zamenjuje.

Otišli ste korak dalje pa ste u NALED-ovoj publikaciji predložili i reformu državnih institucija.

Retko koja institucija je u okviru sebe povezana, a kamoli da elektronski komunicira sa drugim institucijama. Zašto morate da vadite uverenje o državljanstvu da biste dokazali nekom drugom organu da ste državljanin ove zemlje kada oni tu informaciju mogu međusobno da razmene?

Drugo, finansijski izveštaji se, na primer, podnose i Narodnoj banci i Agenciji za privredne registre i Poreskoj upravi. Pri tom, plaćate takse, poštarinu, kopirate, potpisujete i gubite vreme. Za to, takođe, ne postoji nijedan razlog.

Treće, prilikom formiranja poreskog dosijea za firme se podnosi nekoliko obrazaca ali njihova količina i vrsta se razlikuju od opštine do opštine. Na sajtu Poreske uprave nalaze se jedino poreske prijave, pa se po obrasce ide u filijale poreskih uprava. Nedavno me je, recimo, posetila poreska inspekcija. Inspektorka je postavljala pitanja, a ja sam odgovore morala rukom da pišem na karbon kopi papiru. Bespotrebno, takođe.

Četvrto, Fond za zdravstveno osiguranje ima elektronsku bazu podataka. Međutim, ukoliko poslodavac menja adresu firme, mora i zaposlene da prebaci iz jednog fonda u drugi ne bi li dobili nove knjižice. To prebacivanje nije moguće završiti samo podnošenjem spiska zaposlenih s obzirom na to da imaju bazu podataka, već morate da donosite fotokopiranu dokumentaciju (stare i nove knjižice, lične karte, nekada i ugovore o radu). Hrpa obrazaca se popunjava opet ručno i to za svakog ponaosob. Zamislite koliko je to vremena i koja je mogućnost greške.

Građani i privreda cenu komplikovanih administrativnih procedura plaćaju milionima dinara suvišnih taksi, hiljadama sati provedenih pred šalterima, a opet se ne žale dovoljno glasno da ih svi čuju. Da li je reč o nedostatku građanske inicijative, odsustvu društvene svesti da nešto može da se promeni...?

Ne postoji svest građana da treba da zahtevaju od države servis i određeni standard tog servisa. Mirenje je posledica života u socijalizmu, gde je "ne talasati", ne buniti se i ne menjati postojeće stanje bio najveći kvalitet. Samo tako ste mogli da napredujete i budete uspešni. Ko god se bunio i ko god je imao nešto protiv nije dobro prošao. I dalje se suočavamo sa svešću da nema svrhe žaliti se, kada ništa ne možemo da promenimo. Ili, neću da talasam možda ću da trpim posledice.

Kada običan građanin dođe u neku instituciju da završi nešto što radi jednom ili dva puta u životu on je zadovoljan da to što pre završi i pobegne. On nema mnogo interesa da se buni jer nema društvenu svest da doprinosi opštem dobru. Drugo, nema saznanje i iskustvo da bi njegova žalba imala neki efekat.

Međutim, uopšte nije tako. Kada bi se puno ljudi žalilo i kada bi stizalo mnogo prigovora, nadležni bi morali da reaguje.

Zašto kod privrednika ne postoji svest da je vreme utrošeno na prigovor zapravo investicija u građenje delotvorne javne uprave?

Prvo, zato što ih niko ništa ne pita. Zakone najčešće pišu ljudi koji nemaju dodira sa praksom i pri tom se ne trude da od privrednika saznaju koje procedure koče njihovo poslovanje. Drugo, privrednici ne znaju kome da se obrate. Kada bi ljudi znali da određenom ministarstvu mogu da napišu problem koji imaju i da će to neko da pročita, svakako bi izdvojili vreme.

Vladina Jedinica za sprovođenje sveobuhvatne reforme propisa upravo ih je pozvala da ukažu na probleme koje imaju u poslovanju. Da li će uspeti ta akcija ?

Građane treba animirati. Potrebno je organizovati veliku i jaku kampanju. Od nje zavisi da li će se privrednici uključiti. Gledala sam formular na njihovom sajtu i prilično je zahtevan, jer se traži ne samo prijava problema, već i davanje predloga i rešenja. Za tako nešto je potrebno uložiti dosta truda, a ako neko nije motivisan i animiran sigurno neće gubiti vreme. Ideja o giljotini suvišnih i zastarelih propisa je dobra i apsolutno je potrebna. Međutim, rokovi koji su dati da se to sprovede su nemogući. Za to vreme mogu samo neke sitnice da se promene. Ali i to je dobro. Neka urade bilo šta.

Sve nade u EU

Da li su državni organi spremni da prerastu u efikasan servis privrede i sprovedu suštinsku reformu?

Država nikada za to nije spremna. Ona je veliki i samim tim inertan sistem, koji ne voli da se menja. Dok se građani ne pobune, pokrenu inicijativu i nateraju državu da to uradi, promena se neće desiti. Jedino u šta polažem nadu jeste ulazak u EU, zbog koga ćemo morati da promenimo zakone. Ali, i u tom slučaju nas je neko naterao.

Ljudski faktor

Šta, prema Vašem mišljenju, najviše usporava ekonomski razvoj i koja procedura najviše guši privredu?

Nažalost, privredu najviše sputavaju stvari koje nemaju veze sa zakonima. Komunikacija između građana i državne uprave nije dobra. Ne osećate se kao čovek. I to je najveći problem. Propisi, istina, nisu savršeni. U njima ima dosta propusta, neusklađenosti, kontradiktornosti i pravnih praznina. No, po mom mišljenju, mnogo veći problem je ljudski faktor. To treba da se promeni, ali plašim se da je teško. Ne znam kako ih naterati da shvate da mi nismo njihovi podanici, već njihovi finansijeri, a oni naš servis usluga.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista Politika od 13.04.2009.)