Vremenska kapsula - Mini hidroelektrane, od aduta do kopileta

Ministarstvo ekologije ovih dana je zauzelo stav - nastojaće da isposluje zabranu gradnje novih mini hidroelektrana u Srbiji. Evropska Unija poručuje da je vajda od ovih sokoćala manja ili jednaka šteti koju uzrokuju, a domaća udruženja za zaštitu životne sredine upozoravaju na ekološku havariju što nastaje usled njihovog umetanja u dragocene prirodne prostore. U Pirotu su organizovali i protest zbog skrnavljenja Stare planine... Čini se, dakle, da perspektiva mini hidroelektrana u nas nije naročito svetla.

Ova vest, takođe, ni po čemu nije čudna, a ponajmanje zbog činjenice da su institucije iste ove države, dakle Srbije, godinama podsticale poslovne ljude, ili građane sa viškom novca, da ulažu - u gradnju mini hidroelektrana.

Generacije srednjoškolaca su, naime, dobro upamtile gradivo da Srbija ima veliki hidropotencijal (kao i mnoge druge potencijale, doduše), a da po tome prednjači reka Drina. A tu su i neizbežne rečice i potoci, čije bistre vode se mogu lako pretočiti u kilovate. Nuspojave je malo ko pominjao.

Prva mala hidroelektrana u Srbiji ("Sveta Petka") izgrađena pre više od jednog stoleća na reci Nišavi. Koliko pre deceniju, međutim, u zemlji je bilo svega još oko desetak sličnih objekata uključenih u elektroenergetski sistem, dok, prema podacima iz katastra malih hidrolektrana iz sredine osamdesetih, Srbija ima potencijal za izgradnju njih nešto manje od 900, snage od 100 kW do 10 MW, ukupnop 500 MW.

Savremene paradigme su brižljivo praćene, pa je magični pojam obnovljivosti izvora energije pripisan srpskim vodama, velikim i malim, a njihovo iskorišćavanje zarad proizvodnje struje postavljeno među prioritete Strategije razvoja energetike do 2015. godine. Prema ovom dokumentu, preostali tehnički iskoristiv hidroenergetski potencijal u Srbiji iznosio je oko 7.000 GWh, a više od četvrtine tog potencijala krile su mini hidroelektrane snage do 10 MW.

Iskustvo minulih decenija, međutim, govori nam da se malo koji dokument u Srbiji piše sa više entuzijazma i sa manje svrhe nego razne strategije (eventualno još Ustav).

U "obnovljivoj" energetici, ergo, prvo smo se uzdali u mini hidroelektrane, dok sada prednost dajemo - vetrenjačama. A mini hidroelektrane u najnovijem preokretu dobijaju ulogu štetočine. U oba slučaja adut je bila i jeste ekologija. Mnogo dopisnika RTS-a izveštavalo je o rečicama i zabitim krajevima koji bi mogli da ožive i vaskrsnu - čak bi se stvorila i prilika da mladi ne odlaze sa sela u grad - ako bi se, negde kod napuštene vodenice, postavila jedna mala ali efikasna fabrika struje po Teslinom patentu. Ako dosad nisu otišli u penziju, isti novinari danas imaju priliku da nas izveste o buntu naroda, dopola ili više već odseljenog za Beograd, protiv struje po svaku cenu, a u korist očuvanja prirode i njene lepote.

Upravo priroda je, za vladjuću ideologiju, koliko je pamti još generacija naših očeva, zvanično bila smatrana neprijateljem koga treba pobediti. Borba se vodila i protiv naoko simpatičnih živih stvorenja, pa su, na primer, kineski komunisti jurišali na vrapce, a jugoslovenski su za neprijatelja napretka proglasili - kozu (i jariće). Proizvodi kozjeg porekla danas su, međutim, posebno skupoceni, a funkcioneri se ionako nikada nisu odrekli jarećeg pečenja.

Da promenimo resor i pređemo iz prirode u društvo. Situacija u srpskom javnom zdravstvu daleko je od dobre, a nedostatak lekara specijalista jedna je od onih muka sa kojima bi se danas i nobelovci na čelu ministarstva zdravlja veoma teško izborili. Uskoro neće imati ko da leči ni nas, ni našu decu. Problem je dijagnostikovan pre nekoliko godina. Ali, ni vreme kada se sa najvišeg nadležnog mesta u državi govorilo da Srbija ima, zapravo, i previše specijalista, sa sve statističkim i demografskim objašnjenjima zašto je tako, uverljivim naoko, nije bilo za vlade Slobodana Penezića Krcuna, nego takođe koliko juče - nekako, baš u vreme opšte vere u male hidroelektrane...

Kao da je iznenada, iza oštre krivine, naišao taj dan kada je Srbija shvatila da joj lekar specijalista, u proseku, već pripada grupi stanovništva kojoj se preporučuju redovne posete doktoru, radi prevencije bolesti koje pogađaju starije. A da mlade specijaliste ne školujemo. Uvek se takve spoznaje dese odjednom, kao nevreme. Kojom logikom i nadsilom se u Srbiji menjaju paradigme razvoja i predmeti verovanja-aduti za svetlu budućnost? Krenemo li od onoga da će komunizam da pobedi, ili od nekih skorijih razočarenja, moramo se zapitati, ako nismo roboti: Ko nas sluđuje? Postoji li klika koja to radi namerno i za sopstveni interes? Nije li pad vere u materijalne i ostale društvene ciljeve, u stvari, svetski fenomen? Zar posle krize iz 2008. nije, odjednom, nestalo poverenje u stare principe boljitka i blagostanja? I ne dešavaju li se takve stvari sve češće?

Dešavaju se, uistinu, gotovo na dnevnom nivou i odavno ih ne primećujemo.

Zdravstveni saveti jedan su od nezaobilaznih oblika poigravanja sa javnim mnjenjem. Čuveno je već - bolji je margarin, ne, izvinite, ipak puter. Ili - holesterol je vaš pritajeni ubica. A posle - holesterol je nebitan. Ne jedite masno. Transmasti nisu štetne! U navedenim slučajevima, ipak, govorimo o dugotrajnim trvenjima i prevratima među istinama, kao kada se, u Marksovoj teoriji, ruši neko društveno uređenje. Digitalno doba period međuraspada uvreženih doktrina, potrošnih religija savremenog čoveka deli na čestice, na piksele. Svako može da veruje u šta hoće, a potpisnik ovog sočinjenija je sve slične preporuke plasirane kroz medijsku sferu počeo da prima isključivo uz dozu ironije onomad kada je pročitao zaključak škotskih naučnika - da je viski dobar za zdravlje. Ciljeve sa političkim postavljenjem, čini se da je ipak primerenije, umesto sa ironijom, gutati sa dozom teškog cinizma.

Mirko Radonjić

Ministarstvo zaštite životne sredine Republike Srbije

mini hidroelektrane

male hidroelektrane

MHE

nedostatak lekara specijalista

Strategije razvoja energetike do 2015 godine

strategije u Srbiji