Aleksandar Vlahović, Eki investment - Privatizacija u akrostihu

Svi problemi koji se mogu izraziti u novcu, nisu problemi. Sramota me je da slušam kakve gluposti govore neke moje koleginice i kolege, naročito koleginice. Kad mi neko kaže Džoni Štulić, ja mu kažem Jura Stublić

Pamtiće se prva demokratska Vlada Srbije, njen predsednik Zoran Đinđić i ministri - eksperti.

To se, nekako, ne zaboravlja, ma za koga navijali. Kao Đorđevićeve trojke protiv Huventuda i Hrvata ili gol Darka Pančeva u Bariju, kad je Zvezda postala evropski prvak. Pamtiće se i da je ministar privrede i privatizacije u toj vladi bio Aleksandar Vlahović.

“Ne znam čoveka koji bi tako nešto odbio, jer je to bio veliki izazov. Malo je u tome ulogu imao i ego, znate ono, prva demokratska vlada... Onda patriotizam, jer više volim da živim ovde nego bilo gde u inostranstvu. Međutim, sve je to ništa u odnosu na mogućnost da ako na javnoj, vrlo otvorenoj sceni, pokažete uspeh vaša cena kao investicionog bankara, konsultanta, nekog ko će sutra posle izlaska iz vlade biti poželjan partner u biznisu, višestruko poraste“. Pre vlade je bio zaposlen kao partner za jugoistočnu Evropu u tadašnjem Deloit i Tušu. Danas je vlasnik kompanije Eki investment. Oženjen je, otac dva odrasla sina.

Elem, ako ste od onih koji na pomen Ace Vlahovića očekuju priču sa naslovnica tabloida, pominjanje visokih peći iz Smedereva i “sramne privatizacije naše imovine”, na vreme prekinite čitanje. Ono je neki drugi žanr.

Nimalo nije naivan. Ali, to ste ionako znali. Čuli ste (već) i da voli gitare, a neko vas ga je možda i slušao dok je kao student zarađivao svirajući u Skadarliji.

„Dobio sam na poklon od oca Ovejšen gitaru. Mislim da je bila još jedna takva u Beogradu i sećam se da su se kad otvorim kofer svi okupljali da gledaju kako izgleda“.

Ono što malo ko zna je da voli poeziju. “Ne samo da sam je recitovao, nego sam i stvarao poeziju. Pisao sam u srednjoj školi sonetni venac u akrostihu”. Pošto je predsednik skupštine Sportskog društva Crvena zvezda, mogli ste da pretpostavite da je zvezdaš, da zna da nabroji svih 11 “iz Barija” i pride još pet Zvezdinih zvezda. Ali, kad vam kao od šale ponabraja ko je i u kom minutu dao golove protiv Bajerna decembra ’79. onda ste sigurni da se radi o okorelom Deliji.

Bidlovanje rejtinga

Nije od onih koji će zavijati žalopojke i govoriti kako se žrtvovao „zarad svih nas“. Zato će bez ustezanja reći koji je to kvalitet više dobio radom u izvršnoj vlasti. „Kad ste uspešni, imate veći rejting. Druga stvar su komunikacija i veze, zašto da ne. Imate mogućnost da upoznate čitav niz vrlo uticajnih inostranih političara koji se nalaze na državnim pozicijama i logično je da posle imate mogućnost da ga „okrenete” i kažete da ne tražite od njega ništa sem da imate direktan prolaz, direknu komunikaciju, ako radite neki projekat. Takođe, upoznate kako funkcioniše država i javne finansije, kako biste upotpunili neka svoja ranija znanja”.

Sa ponosom ističe da je i u Deloitu i u vladi davao šansu mladima, od kojih su neki danas vodeći konsultanti, bankari ili, pak, igraju veoma važnu ulogu u realnom sektoru. „Ako mi kažete da imate 50 godina, nemate stan i porodicu, ali ste jako ambiciozni, neću vam verovati. To je neozbiljno. Ako kažete da imate 25 ili 30 godina, imate ambiciju i ogromnu energiju da je realizujete, onda ću vam verovati. To što neko nema stan ili siguran biznis, nije mana već slika stanja i nivoa razvoja na kome se naša zemlja nalazi“.

Kaže da je odlučio da jedno vreme ne učestvuje u izvršnoj vlasti. „Hoću da se bavim biznisom, a sa druge strane ne želim da fingiram izlazak iz biznisa tako što bih zamrznuo svoj vlasnički udeo u kompaniji ukoliko bih ulazio u vladu. Započeo sam sa partnerima projekat koji nisam završio u dovoljnoj meri i moram to dovesti do kraja“. Član je Demokratske stranke i poslanik u Skupštini. Smatra da lošu sliku o parlamentu prave opozicija i tabloidi. „Da, zaista me je sramota da slušam kakve gluposti govore neke moje koleginice i kolege, naročito koleginice“, odgovara na pitanje o dignitetu Skupštine. „Mora da postoji ta neka elementarna kultura, ali se ona ne stiče u parlamentu već u porodici“.

Bio je strastveni pušač. A onda je jednom platio 150 dolara i zauvek se ratosiljao cigareta i kapi za nos.

„Bio sam na Floridi kod oca koji tamo živi 40 godina i na njegov nagovor sam otišao na neku lasersku metodu odvikavanja. Sad uopšte nemam želju da zapalim cigaretu, a i nos mi više nije zapušen“. Pije belo vino, „džek“ sa četiri kocke leda i pivo. „Volim pivo. Pivo je dobro. B vitamin, opušta“. Voleo je da čita NIN i Politiku sve dok se nisu pojavili „povici i krici, odnosno odjeci i reagovanja u čuvenim godinama raspleta“. Danas, kaže, kupuje jedne dnevne, jedne nedeljne novine, Ekonomist i svu sportsku štampu. Poslednja knjiga koju je pročitao je Lovac na zmajeve od avganistanskog književnika Haleda Hoseinija. „Hiljade čudesnih sunašaca je isto njegova knjiga, a kad sam zimus bio u Americi, našao sam i film snimljen prema njegovom romanu“.

U bioskop ide kad je u inostranstvu. „Gledao sam Australiju. Odličan film, obavezno pogledajte“. Posećuje i pozorište, ali najčešće kad mu stariji sin dođe sa studija za vreme raspusta. Kad govori o sinovima, vidi se da je jako ponosan na njih.

„Imao sam sreću da su i stariji i mlađi sin odgovorna deca, ali svaki ima neka posebna interesovanja i to je moja prednost i privilegija“. Kaže da je u vaspitavanju glavnu ulogu imala njegova supruga, a da im je on više služio kao primer ili uzor nego što je aktivno učestvovao. „Vrlo svesno sam ih okrenuo ka muzici, jedan svira gitaru, a drugi klavijature. Bespotrebno je pitati za koga navijaju“. Kad mu neko pomene Džonija Štulića, on kaže: „Jura Stublić“. Kaže da mu je Film u vreme osamdesetih bio omiljena grupa. Pre toga je bio veliki fan Smaka. „Svirali su nekonvencionalnu muziku, a ne onaj pastirski rok koji je svirao Bregović.

Tada smo se delili na one koji vole Bijelo dugme i one koji vole Smak. Ja sam bio smakovac“. U kafani se i danas penje na stolice, otima muzici mikrofon i gitaru. I obavezno naručuje „Mene je učilo vrijeme“, od onog Halida Muslimovića i mađarsku romansu Te oči tvoje zelene“. Ne igra igre na sreću, a prosjacima na ulici udeli neki dinar. Zašto? „Obavezno dajem klincima i starijim osobama. Znam da ima dosta tih organizovanih grupa, ali ako svaki treći iskoristi to za sebe, dosta sam učinio“.

Najzad, kaže da je čitavog života koristio filozofiju: „Svi problemi koji se mogu izraziti u novcu, nisu problemi. Pravi problemi u životu se ne mogu rešiti novcem“. Ni za čim ne žali. „A i kad žalim, to ne otkrivam. Mislim da je sve što se u životu desilo, trebalo tako da se desi“.

poziv na pretplatu na - www.emportal.co.rs