Branko Urošević, predsednik UO SECCF - Srbija nije pusto ostrvo

Branko Urošević (Foto: lična arhiva)

Srbiju i njenu ekonomiju, sada je već sasvim izvesno, neće zaobići rđave posledice svetske finansijske krize i recesije izazvane slomom hipotekarnog tržišta u Americi. Jer, što smo manji, nerazvijeniji, pa još i u tranziciji, to problemi mogu biti samo veći, a ne manji. Zato se svako potcenjivanje takvih globalnih tokova može smatrati naivnošću, kaže za "Politiku" dr Branko Urošević, predsednik upravnog odbora Južnoevropskog centra za savremene finansije (SECCF) i profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. On dodaje da to nikako ne znači da se dobrom strategijom, a naročito štednjom na svim nivoima, ne mogu umanjiti negativne posledice krize, koja nas, ipak, po njegovom sudu, ne može mimoići.

Kurs dinara, tvrdi dr Urošević, ne može biti stabilan kada se s našeg tržišta povlače strani investitori. Donedavno su donosili velike sume deviza nabavljenih po pet-šest odsto kamate, prodavali ih, obarali kurs evra i za tako dobijene dinare kupovali naše hartije od vrednosti stičući između devet i deset procenata profita. Sada, suočeni sa recesijom kod svojih kuća, ali i strahom da ne izgube novac i kod nas, oni ubrzano prodaju svoje papire, pretvaraju dinare u evro i – iznose ih napolje. Otuda i pad vrednosti nacionalne valute, koji će, po očekivanju našeg sagovornika, trajati sve dok se sadašnji (de)investicioni smer ne preokrene. O tome, kaže, najbolje svedoči i prepolovljena vrednost naših berzanskih indeksa.

Šta je sledeće?

Praktično i po teoriji dolazi do smanjenja ili potpune oseke kapitala u Srbiju, pa i ceo region. Dugo smo se, naglašava, navikavali na priliv stranog kapitala ne bismo li se kako-tako razvijali, ali i radi "peglanja" prenapregnutog platnog bilansa. To će tek biti problem i veliki izazov za NBS i njene, za sada, objektivno, zadovoljavajuće devizne rezerve. Pitanje je samo koliko dugo mogu izdržati odlive i skromne prilive.

– Srbija je krizu dočekala sa relativno visokom inflacijom i kamatnom stopom. Manevarski prostor monetarne politike stoga je veoma skučen. NBS je reagovala povećavajući referentnu kamatnu stopu sa 15,75 na 17,75 odsto. Cilj je sasvim jasan – da se smanji odliv deviza, ojača domaća valuta i ublaže inflatorni pritisci. Šta nije dobro? Povećanjem referentne kamatne stope krediti poskupljuju, pada potrošnja, a sa njom i proizvodnja - upozorava dr Urošević i dodaje da u navonastaloj situaciji treba svojski podstaći domaću štednju – dinarsku i deviznu.

- U tom smislu, podizanje osiguranja uloga na 50.000 evra i ukidanje poreza na kamate na štedne uloge sasvim su dobre mere. Biće, međutim, neophodno posegnuti i za svim vrstama ušteda na nivou domaćinstava, firmi, i države - ističe Urošević.

Amerika je već u ozbiljnoj recesiji. Ujedinjena Evropa u najboljem slučaju može računati na stagnaciju. Zbog odloženog delovanja recesionih talasa na male i otvorene privrede poput naše, jer Srbija nije pusto ekonomsko ostrvo, mi se još, u boljoj varijanti, možemo nadati stagnaciji ili recesiji u nešto manjem obimu. Ali, 2009. i 2010. biće veliki izazovi. Zašto?

– Zbog smanjene privredne aktivnosti izazvane recesijom i tradicionalni kupci naše robe kupovaće je u manjem obimu. Takođe, pošto se za cene sirovina, naših osnovnih izvoznih artikala (poljoprivrednih proizvoda, čelika, bakra, hemije) očekuje da u najboljem slučaju ne rastu, a verovatno i nastave da padaju, devizni priliv od uvoza će se posledično smanjiti. Sa manjim izvoznim zaradama opašće likvidnost preduzeća, a sa besparicom porašće valutni, kreditni i kamatni rizik. Uvoznici, sa druge strane, imaće problem pada vrednosti domaće valute. Da bi se preživela ta i takva kriza sa što manjim posledicama, pojedinci, kompanije, pa i sama država moraće da racionalizuju mnoge procese, što efikasnije koriste oskudna sredstva, ali i da – štede - ističe dr Urošević i upozorava da će to "gladno" doba biti kao bogomdano za jake kompanije da jevtino kupuju suštinski dobre, ali u besparicu ogrezle firme.

Da bi se iz krize izašlo, firme će morati da razvijaju znanja i sisteme za aktivni menadžment svih važnih vrsta rizika sa kojima se suočavaju. Takođe, biće neophodno znatno poboljšati kvalitet i kvantitet informacija i kompanijama i hartijama od vrednosti kako bi se privukli, sada veoma nepoverljivi, investitori.

Za kraj ove nimalo vesele priče dr Urošević naglašava da Srbija u ovom času nema problema sa tekućom likvidnošću, ali da njen ekonomski oporavak neće biti brz. Prave razmere krize se tek naslućuju, a pogotovo sektori koje će najteže pogoditi.

Ukratko, biće veoma teško. Međutim, umešnim upravljanjem krizom, pravovremenim odlukama na mikro i makro nivou, možemo ublažiti štetne posledice i ubrzati izlazak iz njih, ali sa osloncem na svoje resurse i znanje.