Domaći surovi, stranci cene rad - domaći poslodavci radnike tretiraju kao trošak, a stranci kao dragoceni resurs

U velikoj tekstilnoj firmi, kupljenoj 2003. godine, naš čovek koji je stekao kapital u inostranstvu nije poštovao socijalni program, ali je investirao u atraktivne poslovne prostore u Beogradu, povećavajući kapital. Sve to bez pitanja manjinskih akcionara, koje je sa 38 sveo na 4%. Svakih šest meseci pravi "liste tehnološkog viška", te je zato protiv njega podneto 300 tužbi. Svemoćni gazda uknjižio je na svoje ime i nepokretnosti, od kojih su neke već prodate. Jedna zgrada u centru Beograda za 8 mil EUR, koliko je platio celu firmu!

Olga Kićanović, samostalni savetnik u Republičkoj agenciji za mirno rešavanje radnih sporova, baveći se ovakvim slučajevima zaključila je da domaći poslodavci više krše prava zaposlenih nego strane gazde i da je među zaposlenima sve viša žrtava mobinga.

Zlostavljanje na radnom mestu, ili mobing, još je jedna oblast u kojoj je angažovana naša sagovornica koja radi i na pružanju pomoći žrtvama mobinga u Viktimološkom društvu Srbije.

– Ali, ima i suprotnih primera – ukazuje naša sagovornica. – Tako revizorska kuća "Deloitte&Touche" u "Deloitte Srbija" kadrove prima po utvrđenoj proceduri i uslovima, međuljudski odnosi su izvanredni, plate su visoke u poređenju sa srpskim prosekom, mogućnost usavršavanja i napredovanja je velika. Takvu praksu sprovodi i "Lafarge", "Holcim", leskovačko "Zdravlje", "Hemofarm". Zaposleni su tretitarani kao ključni i dragoceni resurs, ne trpe hir gazde, a svoju perspektivu vide u napredovanju u kući, a ne u promeni firme.

Poznato je da je samo zadovoljan radnik dobar radnik, što su velike inostrane firme na vreme shvatile i zato mobing vide kao uzrok ekonomske štete – jer "proizvodi" smanjenje produktivnosti, motivacije, loš odnos prema klijentima, bolovanja i češće povrede radnika. "Volkswagen" je procenio da se šteta koju kompanija trpi od mobinga kreće između 25.000 do 75.000 EUR godišnje po zaposlenom, u zavisnosti od njihovog položaja u firmi. I druge velike firme su došle do sličnih rezultata, pa je razmišljanje o etičkom kodeksu iniciralo i donošenje zakona o mobingu.

– Domaći "novopečeni" vlasnici zaposlene češće doživljavaju kao trošak. Određuju način rada koji je na kratak rok za njih najprofitabilniji, ne vodeći računa o dugoročnim posledicama. Dok stranci investiraju u radnika kao nosioca procesa rada, domaći vešto manipulišu strahom od otkaza i viškom radne snage na tržištu rada – kaže Olga Kićanović.

Domaće gazde, tvrdi ona, često krše prava radnika služeći se "proverenim metodama": uskraćivanje godišnjeg odmora, neplaćanje prekovremenog rada, rad na crno, prinuda žena da odlože materinstvo, zastrašivanje sindikalnih aktivista, neredovne plate, stalna premeštanja s jednog radnog mesta na drugo itd.

Inače, po "Galupovom" istraživanju, čak 60% radnika u svetu je u strahu od otkaza, koji je izbio na prvo mesto – pre smrti (20%), bolesti (19), bede, kriminala... Poslodavci zloupotrebljavaju i neznanje zaposlenih o pravima koja im pripadaju, a radnici se teško upuštaju u duge sporove nejednakih mogućnosti.

– Šikaniranje zaposlenih ponekad ima elemente krivičnog dela. Gazda jedne industrije mesa iz Vojvodine ponudio je radnicima da izaberu: da potpišu ugovor o radu u kome će se odreći gotovo svih prava, ili sporazumni prestanak radnog odnosa. Ukoliko "zloupotrebe službeni položaj", zapretio im je tužbom. A oni su samo mesari! –kaže Olga Kićanović. – Šokirana ovakvim zastrašivanjem, manipulisanjem, bespomoćnošću i neznanjem, predložila sam tim ljudima da podnesu krivičnu prijavu, a da ih ja besplatno zastupam. Otišli su zbunjeni i nikad se više nisu vratili. Niti javili.

Takođe, iskustvo kazuje da domaće gazde vešto izbegavaju i plaćanje otpremnine. Po Zakonu o radu, zaposleni koji usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, ili zbog smanjenja obima posla dobije otkaz ima pravo na otpremninu i ostvaruje prava propisana zakonom u slučaju nezaposlenosti. Mnogi radnici kojima sve ovo nije poznato premeštaju se na druga radna mesta i lokacije, prihvataju poslove nižeg ranga u odnosu na svoju stručnu spremu, montiraju im se disciplinske kazne, prinuđeni su da rade pod neizdrživim uslovima. Sve to da bi sami napustili firmu ili dobili otkaz pod uslovima koje ne propisuje navedeni zakon.

– U Viktimološkom društvu imamo klijenta – žrtvu sopstvenih sposobnosti. Službenik carine, trenutno na bolovanju, bio je premeštan 24 puta, radi na radnom mestu koje traži niže kvalifikacije, a sve to zato što govori tri jezika, član je Mense, ambiciozan, mlad i kreativnošću daleko prevazilazi svoje pretpostavljene... Sada vodi postupak pred Vrhovnim sudom – navodi jedan od drastičnijih primera Olga Kićanović i zaključuje da je zaštita radnika kod nas slaba, a da preventive i adekvatnih kazni za kršenje prava zaposlenih gotovo i da nema.