Džordž Bobvoš, TriGranit - Poliglota sa više domovina

Zbog osam jezika koje govori, ali i činjenice da mnogo njegovih rođaka živi u raznim zemljama centralne i istočne Evrope, u većini tih zemalja „oseća se kao kod kuće“ zbog čega i ne može da se opredeli koju od njih oseća zaista kao svoju. Srbija se, međutim, po nečemu razlikuje od njegovih ostalih „domova“. Ovde ima najviše prijatelja

Malo je stranaca koji su došli da rade u Srbiju i tu ostali punih osam godina.

Džordž Bobvoš, direktor internacionalne kompanije TriGranit za jugoistočnu Evropu, jedan je od njih. Kada je 2001. kao predstavnik francuskog Lafarža, tada novog vlasnika Beočinske fabrike cementa, došao na čelo vojvođanske kompanije, Bobvoš, međutim, nije ušao na nepoznat teren. Bio je to povratak u zemlju njegovog detinjstva za koju su ga, kaže, vezala veoma lepa sećanja.

Od 47 godina, koliko je nedavno napunio, Džordž Bobvoš (George Bobvos) je, zapravo, skoro trećinu proveo u Srbiji. Kao dete diplomate u Beogradu je živeo pet godina, od 1968. do 1973, kada je i „progovorio“ srpski jezik koji i danas govori bez greške. Budući da je išao u tadašnju sovjetsku školu i učio ruski, da bi bio „punopravan član ekipe“ sam je naučio srpski jezik „na ulici“, igrajući košarku i fudbal, kao i iz stripova. „Kad moram nešto da napišem na vašem jeziku, odmah se primeti da ga nisam učio u školi“, priznaje, ipak, Bobvoš.

Za dete rođeno u mešovitom braku, oca slovačkog porekla i majke Mađarice, Jugoslavija je tih godina bila „jako interesantna, puna života i energije“, nasuprot tadašnjem sivilu u „matičnim zemljama“, priseća se Bobvoš. Dok govori, ne primećuje se da 20 godina, nakon što je 1973. godine otišao iz Beograda, nije govorio srpski. To ne čudi ako se ima u vidu da je talenat za jezike. Govori ih osam.

„Kad imate oca diplomatu, to ide tako“, skromno objašnjava Bobvoš i otkriva da je još na početku karijere shvatio da će za njegove partnere širom sveta biti mnogo lakše da ga zovu Džordž umesto da pokušavaju da izgovore „meko mađarsko“ Djordj kako mu piše u „krštenici“. „Moje ime je, inače, slovačkog porekla, a ja sam šesti Džorž u porodici u kojoj se poštovala tradicija da najstariji sin nosi ime po ocu. Pod pritiskom mog oca i moj sin ima isto ime, ali siguran sam da on neće morati da ostane dosledan ovoj tradiciji ukoliko to ne bude želeo“, obećava.

Delom zbog jezika koje govori, ali i zbog činjenice da mnogo njegovih rođaka živi u raznim zemljama centralne i istočne Evrope, u većini tih zemalja „oseća se kao kod kuće“ zbog čega i ne može da se opredeli koju od njih oseća kao domovinu. Istina, u džepu je svih ovih godina nosio mađarski pasoš, ali smatra da je to koji pasoš čovek ima u svetu od sve manjeg značaja. Srbija se, međutim, po nečemu razlikuje od njegovih ostalih „domova“. Ovde ima najviše prijatelja. „Uprkos svim rezultatima, ovde sam, ipak, više dobio nego što sam dao, a dao sam mnogo“, kaže Bobvoš.

Tvrđava

Porodičnu kuću je, ipak, kupio u Mađarskoj. „Dugo nismo mogli da nađemo kuću koja nam se dopada i onda, sasvim slučajno, pre tri godine sreo sam prijateljicu sa fakulteta koja se razvodila i prodavala svoju kuću. Otišli smo da pogledamo, zaljubili smo se u nju na prvi pogled i kupili je“, kaže i dodaje da u njoj trenutno žive njegove supruga i ćerka. U Beogradu mu je doskora društvo pravio devetnaestogodišnji sin koji je ovde završio englesku školu, a od prošle nedelje je student na Oksfordu. „Zaista sam jako ponosan kao otac. Ćerka, koja sada ima 17 godina planira da postane psiholog, a sin namerava da se bavi hotelijerstvom“, kaže osmehujući se Bobvoš.

Na pitanje koje su glavne karakteristike nasledili od oca brzo odgovara: „Mali nos“, a onda ozbiljno dodaje: „Otvorenost prema svetu. Živeli su u sedam zemalja, čak su ponovili i moju priču kada je o učenju srpskog reč. Fokusirani su na ljude više nego na neku sredinu, što je dobro, jer najkvalitetnija iskustva se stiču ne čitajući nego živeći. Današnji svet zaista pruža velike mogućnosti mladom obrazovanom čoveku i uopšte ne sumnjam da svako ko želi može mnogo toga da postigne“.

„Moja porodica je dosta dugo živela u inostranstvu i upravo zato smo veoma bliski. Stvorili smo za sebe naš interni svet koji nije dostupan nekom sa strane“, kaže Bobvoš, ali priznaje da porodica ipak trpi zbog njegovih čestih putovanja. Sve destinacije do 500 kilometara udaljenosti, inače, prelazi “tojotom rav4”, „idealnim rešenjem za ovdašnje loše puteve“.

Ne planira šta će raditi i gde će provesti starost. „Znam da će doći dan kad ću verovatno želeti da odem u penziju. Isto tako znam i da svi ljudi sa kojima sam radio ili radim nisu obavezno moji veliki fanovi, možda neki kažu da nisam najlakši čovek, ali s druge strane svi će reći da mnogo radim, i to zato jer volim. Za mene je rad kreativnost. Ako radite punim srcem i uživate u tome, onda ne osećate da je to neka obaveza. Pokušavam da to naučim i svoju decu, jer ako uspeju u tome ne samo da će biti srećni, nego i uspešni“, poručuje.

Iako je završio pravni fakultet sa odlikovanjem (summa cum laude), Bobvoš je dosadašnji radni vek posvetio finansijama i građevinskom sektoru, a oba ova iskustva spojio je na sadašnjoj funkciji u TriGranitu, trećoj po veličini „real estate“ kompaniji u Evropi, koja iza sebe ima reference vredne oko 2,5 milijardi evra i program za velike projekte vredan dodatnih devet milijardi evra.

Karijeru je počeo u mađarskoj centralnoj banci odakle je otišao u Siti bank u London, a potom u Bank Austriju, gde je radio na top pozicijama u investicionom bankarstvu u Austriji, Mađarskoj, Sloveniji i SR Jugoslaviji. Nakon toga otišao je u Francusku, na mesto regionalnog direktora Lafarža za centralnu i istočnu Evropu. Kupovao je fabrike cementa po celom regionu. Ova kompanija ga je 2001. ponovo dovela u Srbiju, gde je bio generalni direktor četiri godine. Nakon kraćeg angažmana u Erste banci, 2005. godine ga je, kako kaže, pronašao TriGranit.

Odmahuje rukom na pomen beogradskog Prokopa, za čiji je završetak na tenderu 2006. pobedio TriGranit, ali finalni ugovor ipak nije potpisan. „Jedna kineska poslovica kaže da je i loše iskustvo dragoceno. Iskustvo sa Prokopom je vezano za neke ljude, neku situaciju i trikove koje smo na vreme otkrili. Trenutno razgovaramo u Beogradu o nekim drugim privatnim projektima, jer smo naučili da grad i administracija još nemaju dovoljno sluha za velike investitore kakav je TriGranit“, objašnjava Bobvoš i dodaje da su problemi sa kojima se ova kompanija susreće u svim zemljama jugoistoka Evrope slični: slaba država i moćni tajkuni „koji imaju mogućnost da blokiraju parcele u nadi da će ih neki glupi stranac otkupiti po višestruko višim cenama.

Toga, hvala Bogu, ipak nema jer su strane, pre svega velike firme, veliki profesionalci“, tvrdi Bobvoš. Primećuje da se u Srbiji mnogo stvari promenilo nabolje otkad je došao, ali procenjuje da će u narednih pet godina napredak biti spor. „Daljina između evropskih tendencija i Srbije zbog njene sporosti je sve veća, ali perspektiva postoji. Nova vlada je na novom početku i ima mogućnost da se dokaže. Priče je bilo dovoljno, pogotovo ako se ima u vidu da je međunarodni ekonomski ambijent sve gori“, zaključuje Bobvoš podsećajući na slogan koji rukovodstvo TriGranita uvek ima na umu, a to je da vreme vredi više nego novac, jer „novac možete da nadoknadite, ali vreme nikako“.

poziv na pretplatu na - www.emportal.co.rs