Radomir Antić, fudbalski selektor - I Boris Tadić je veliki igrač

(Radomir Antić)

Traganje za smislom života završava se, najčešće, neuspehom. Ali, nije uvek tako. Ima i onih koji veruju da su u tom traganju uspeli. Jedan od njih je i Radomir Antić (60), selektor fudbalske reprezentacije Srbije.

On je, po obrazovanju inženjer mašinstva i trener, a po opredeljenju je zaljubljen u sve što radi u fudbalu.

Igračku karijeru je počeo u Slobodi iz Užica, nastavio u Partizanu, turskom Fenerbahčeu, španskoj Saragosi i engleskom Lutonu.

Kao trener startovao je u Partizanu, ali ga je žeđ za većim izazovima odvela u Španiju: u Saragosu, Real Madrid, Ovijedo, Atletiko Madrid, Barselonu i Seltu.

Klinički mrtvom Realu i Barseloni je udahnuo život. Sa Atletikom je osvojio "duplu krunu" i sa milion ljudi na ulicama Madrida proslavio taj uspeh! U slavu svega što je dao Špancima ispevana mu je i himna za sva vremena: "Volimo te, Radomire..."

Godinama je odbijao poziv za povratak u Beograd, a sad je odlučio da ga prihvati.

Zašto ste ovaj poziv sad prihvatili?

Zato što je prvi put došlo do konkretne ponude. Nije, naravno, reč o novcu, već o potpuno slobodnom načinu rada... Ovu ponudu je pripremio predsednik Fudbalskog saveza Srbije Tomislav Karadžić. U takvim uslovima pregovora, praktično, nije ni bilo. O svemu smo se brzo dogovorili.

Šta Vam je najvažnije u dogovoru?

Reč. Za mene je data reč jača od zakona. U svim odnosima, od porodice, preko prijatelja, do poslovnih saradnika, reč poštujem po cenu života. Uvek sam stajao iza svojih reči. Jer, moje reči nikad nisu bile prazne priče. To uvek očekujem i od drugih.

Kako se sad osećate posle pobede i poraza?

Osećam se više trenerom nego ikad. Tačno je da nam nije bilo lako ni protiv Farskih Ostrva u Beogradu (2:0) ni sa Francuzima u Parizu (1:2). Ali, imali smo, u oba meča, u velikom delu igre, pravi odnos i prema igri i u ponašanju. Pravimo atmosferu opšteg poverenja, kao što to mora da bude i u svim životnim odnosima. Krajnji rezultat ne bi trebalo da izostane.

Koju igru tražite od ekipe?

Onu koja je u skladu sa mentalitetom Srba. To znači da nema ništa bez velike borbe, brzine i poštovanja svih dogovora. I ne sme se praviti razlika između stranog i domaćeg terena. Naša igra mora da bude ista u svim uslovima. Naravno, da bi se prihvatila ova ideja potrebno je, ipak, radom steći tu naviku. A navika je druga priroda. Taj ritam igre mora da se održava na istoj visini svih devedeset minuta.

Šta će biti pred sledeće susrete?

Čekaju nas, u okviru kvalifikacija za učešće na Šampionatu sveta u Južnoj Africi (2010. godine), utakmice protiv Litvanije (11. oktobra) u Beogradu i Austrije (15. oktobra) u Beču. Podrazumeva se da ćemo u okviru priprema za ove mečeve tražiti pravu ekipu. Formiranje tima je proces. Pred svaki meč moguće su i promene sastava uz jedan uslov: moram da verujem u vrednost ovih promena. To je jedini put ka uspehu.

Da li brinete i o radu službi Saveza?

I to mi je mnogo važno. Znam da je u zadovoljnoj porodici lakše doći do raspoloženja u kome ćemo stići do rezultata u svim oblicima rada. Zatekao sam, na primer, situaciju u kojoj samo Srbi, jedini na svetu (!), nisu obezbedili uslove da od Svetske federacije uzmu 4 mil EUR za Kuću fudbala i sportski centar.

Šta je uslov da se dobije taj novac?

Potrebno je da država Srbija dodeli svom fudbalskom savezu zemljište na kome će se sve to izgraditi. Predsednik Saveza Karadžić i svi njegovi saradnici su već započeli pregovore sa državom. A i ja sam tu sa njima. Moramo da završimo i taj deo posla. I to što pre.

Ko će Vam u tome pomoći?

Političari koji vode Srbiju. Pre svih predsednik Boris Tadić. Bio sam, pre nekoliko dana, sa predsednikom Karadžićem i članovima delegacije iz našeg saveza kod Tadića na ručku. Pričali smo o svemu, a pre svega o rešavanju problema zemljišta za Kuću fudbala i ceo sportski centar Saveza. Mislim da će taj problem vrlo brzo biti rešen. I Boris Tadić je veliki igrač. Najbliži smo stavu da sve što bi trebalo da izgradimo bude u Makišu.

Radite za 30.000 EUR mesečno. Da li je to prava mera?

Moja trenerska vrednost na svetskom tržištu je mnogo, mnogo veća. Ali, ja ovde neću da izigravam žrtvu. Odlučio sam da prihvatim poziv našeg saveza sa svim posledicama. Svestan sam da se naša fudbalska situacija ne rešava suzama. Došao sam u Srbiju zato što sam procenio da sam, u ovoj situaciji, potreban srpskom fudbalu isto onoliko koliko je srpski fudbal potreban meni. Ne želim da živim od stare slave.

Kako to objašnjavate?

Meni niko ne može da plati ono što u ovom trenutku osećam. Često razgovaram sa poznatim i nepoznatim ljudima koje srećem na ulici. Svi ti ljudi imaju u mene ogromno poverenje. Zato tim ljudima i svima drugima želim to poverenje da vratim mojim odnosom prema poslu zbog kojeg sam došao u Beograd. Da li će to biti dovoljno da odemo na Svetsko prvenstvo? U to neću da sumnjam. Jer, uradiću sve što mogu da se to dogodi.

Ko Vam je bio fudbalski učitelj?

Vujadin Boškov. Bio je trener Saragose kad sam došao u taj klub kao igrač. Boškovu sam zahvalan do kraja života. I ne samo njemu već i njegovoj supruzi Jeleni. Fudbal nije samo igra. To je i vaspitanje, i kultura... Jelena je savetima "otvorila vrata" najboljih škola i za moju decu, za Dušana i Anu... Za Vujadina je fudbal bio nešto više od poziva. I on se, kao i ja, bavio fudbalom zato što ga voli.

Gde ćete više živeti u Madridu ili Beogradu?

Kad nisam direktno vezan za posao u Beogradu biću u Madridu. U Španiji imam i veće mogućnosti za praćenje svih fudbalskih zbivanja u Evropi i svetu, a tamo mi je cela familija. Imam i četvoro unučadi: Radomira (četiri i po) i Marka (jednu i po) od sina Dušana, a Ivanu (šest i po) i Petru (dve) od ćerke Ane. Sve to za mene ima izuzetno veliku vrednost i čini me potpuno zadovoljnim.

Gde Vam je bilo najlepše u vreme igračkih dana?

Turska je za mene bila veliko iskustvo za život u tuđini. Ali, ukupna politička situacija me je naterala da pre isteka ugovora odem u Španiju. U Turskoj je došlo do nemira koji su prethodili državnom udaru, pa sam ugovor sa Saragosom potpisao na brzinu, na salveti u jednom restoranu u Pirotu gde su oni bili na pripremama! Španija me osvojila poštovanjem tradicije, vedrinom, smehom na svakom koraku, a Engleska ozbiljnim i predanim radom...

Čime se Španci posebno odlikuju?

U Španiji je veoma izražen kult hrane. Obožavaju jelo. U Srbiji sam jeo da bih živeo, a u Španiji se živi da bi se jelo. Madrid nema more, ali po potrošnji morskih plodova ovaj grad je svetski rekorder. Volim Madrid i zbog činjenice da ima istu nadmorsku visinu kao i moj Zlatibor (oko 1.000 metara).

Gde se najlepše odmarate?

Imam dve vikendice. Jednu na Zlatiboru, a drugu na moru, u Španiji, u Marbelji. Srećan sam i u jednom i u drugom ambijentu. Zlatibor je, stvarno, deo mene. A i Marbelja je posebna. I tamo se punim pozitivnom energijom na suncu, pesku i čistom moru. U tom smeru, u Marbelju, uputio me sad pokojni Hezus Hil, građevinski preduzimač, nekada gazda Atletika iz Madrida.

Čemu Vas je naučio taj čovek?

Imao je sve uslove da bude srećan, a otišao je na onaj svet u 71. godini nezadovoljan. Svemu je kriva njegova preterana ambicija i neprestano dokazivanje i u odnosima gde to nije bitno. Hil mi je svojim ponašanjem dao primer za stav da je i život bolje uzimati "malom kašikom".

Šta Vam je najvažnije?

Da svaki dan uživam u nekoj realnosti. Volim svaki trenutak da ispunim vedrinom i srećom u svim situacijama, i na svim mestima.

Koju životnu prekretnicu posebno pamtite?

Imao sam 23 godine kad sam se oženio. Bio sam fudbaler "Slobode" iz Užica. Završio sam višu mašinsku školu, pa sam kao inženjer konkurisao za radno mesto u autobuskom preduzeću "Raketa". Odbili su me zato što sam imao platu i u Slobodi. A da su me primili, nikad ne bih bio ovo što sam sad.

Da li Vas nesreća slama?

Video sam u različitim kulturama da se nesreća mnogo lakše prevazilazi nego emotivna povreda.

Koliko primenjujete muziku u radu?

Povremeno da, ali samo pri koncentraciji članova ekipe. Tada sam najviše koristio određenu muziku Riharda Vagnera, jer raspoloženje podstiče rad nadbubrežne žlezde u kojoj se stvara adrenalin.

Koje su vrline i Vaše?

Ljubav, pre svega. Ne znam kako bih živeo bez ljubavi. Mislim na ljubav u svim odnosima. Posedujem i mudrost i hrabrost, ali nisam smiren zato što sam emotivan.

Šta sve dozvoljavate igračima?

U toku dužih boravaka u karantinu dozvoljavam sve ono o čemu se dogovorimo. Moguća je i poseta žena i devojaka. Zašto da ne. Nikad nisam gledao na sat, nikad nisam bio "policajac"...