Tamara Koštro, direktor odnosa sa javnošću firme Univerzijada 2009 - Od volontera do direktora

Kao srednjoškolka, Tamara Koštro se seća da su profesori prilikom ocenjivanja imali dva metoda.

„Jedan je da na samom startu podele petice, pa ih onda, u zavisnosti od toga koliko radimo, uglavnom kvarimo tokom godine. Imali smo jednog profesora koji je na početku godine bez bilo kakvih pitanja davao svima jedinice. Kod njega si morao mnogo da radiš da bi došao do bolje ocene“, priča kroz smeh ova sada već tridesetgodišnjakinja.

Bez obzira na to što su im polazišta bila različita, kaže da se uvek sve svodilo na pravu meru, zaslugu. Koštro, sada direktor odnosa sa javnošću u preduzeću koje organizuje Univerzijadu u Beogradu naredne godine, smatra da pomenuta šema ima analogiju i u životu. Posebno kada su u pitanju međuljudski odnosi. Misli da postoje ljudi koji u odnosu sa drugima sebe ulažu „sto odsto“. Za razliku od onih koji su uzdržaniji, i koji tek posle izvesnog vremena, osobama koje to zasluže, ukazuju više poverenja. Ova Beograđanka sebe svrstava u prvu kategoriju.

Zbog toga joj, kako kaže, i nije posebno drago, jer se ispostavi da uvek više izgubi nego što dobije. Zato je pokušavala da koriguje ovu svoju osobinu. Jedino što je uspela jeste da bude malo uzdržanija kada poklanja poverenje nekome sa kim prvi put stupa u kontakt. Misli da time nije ništa značajno promenila, ali se nije ni povukla. Proračunavanje je ostavila po strani i uhvatila se u koštac sa komunikacijom. Moglo se to naslutiti i kada je diplomirala engleski jezik i književnost, čime su joj bila otvorena vrata da radi kao PR u brojnim medijskim kućama i agencijama. Radeći kao direktor sektora za odnose sa javnošću u preduzeću „Univerzijada 2009“, koje organizuje do sada najveću, ne samo sportsku, manifestaciju u zemlji, Koštro kaže da često prelazi granicu izdržljivosti. Opravdanje za ovakvo ponašanje nalazi u svom genetskom kodu.

Volonter

Iako misli da u životu ništa nije slučajno, u svet PR-a ipak je zakoračila nenamerno. Kao volonter. Radeći šest meseci besplatno u jednoj medijskoj kući uspela je da dobije i prvi posao. „Tako je sve počelo i mislim da danas ne bih sedela na ovom mestu da nisam krenula volonterskim putem“, kaže Koštro navodeći da volonterizam predstavlja veliki benefit za svakog ko se njime bavi. Iz više razloga. Deset hiljada volontera koji sledećeg leta budu radili na Univerzijadi imaće, kako kaže, priliku da se uvere u to.“Velika je stvar kada ti neko iznutra pruži priliku da vidiš kako funkcioniše jedan tako ogroman sistem. Ne postoji novac koji može nadoknaditi takvo iskustvo“, priča Koštro napominjući da zbog toga i ne čudi činjenica da u svetu postoje „profesionalni“ volonteri.

Mladi diplomiraju i sa dvadeset tri godine počinju intenzivno da se raspituju o nekim velikim događajima u svetu na kojima bi mogli da rade kao dobrovoljci. Prijavljuju se, po njenim rečima i po dve, tri godine unapred. Za naredno leto, u Beograd su već stigle mnoge prijave iz Amerike, Italije, Nemačke i Skandinavije. Na sreću, kako kaže Koštro, sve više mladih i u Srbiji prepoznaje ideju o volontiranju, što će se pokazati naredne godine na Univerzijadi. Veće vrednovanje osobe u čijem CV-ju piše da se bavila volonterskim radom, Koštro smatra najvećim motivom za one koji su isključivo materijalno orijentisani.

U poslednje vreme često žali što i sama nije „račundžija“. Odmaranje sa prijateljima na ručku stavlja ispred štedljivosti. Nauštrb komfora, trenutno uživa u nekim drugim zadovoljstvima. „Uživam u hrani, obrok je za mene ritual. Pravi sam gurman, ali to ne znači da bih baš sve probala“, kaže kroz smeh, napominjući da su joj slatkiši najveća slabost. To što je gurman, ne znači da je dobra kuvarica. Naprotiv, kada je kuhinja u pitanju, smatra da ne postoji kategorija u koju bi se mogla svrstati jer joj ovaj prostor služi isključivo kao ukras. Često ga zamenjuje restoranima na Zemunskom keju, što joj ne pada teško. Ni uzdržavanje od prekomerne kupovine, kako kaže, nije joj jača strana.

Donela je odluku da stavi katanac na svoj buđelar. Svojim čulima voli da ugodi, ali ne zato što je jedinica. Naprotiv, kaže da su joj roditelji bez obzira na to što nema brata ili sestru, uvek bili strogi. Na tome im je zahvalna. U toj meri da su joj uzori u mnogim stvarima. Za razliku od pomenutih zadovoljstava kojima često zna da se prepusti, retko se zaljubljuje. Da bi se stekao takav osećaj potrebno je, kaže Tamara, da se u čoveku probude mnoge druge stvari.

Još dok je bila devojčica Tamara je pokazala da će joj komunikacije ići od ruke. „Sećam se da sam na moru upoznavala male Nemice, Amerikanke i sa njima se po ceo dan igrala na plaži. Pri tom, neprekidno smo nešto pričale i savršeno se razumele, a svaka je govorila svojim maternjim jezikom“, priseća se Koštro svog ranog detinjstva. Često se pita kako joj je ovako nešto uspevalo. Ne pita se, međutim, zašto joj danas komuniciranje polazi za rukom. Tokom godina, stekla je osećaj lične sigurnosti. Koštro kaže da ovaj osećaj nužno dolazi uz znanje i iskustvo. „Kada sam počinjala da radim kao PR u nekim medijskim kućama, sve mi je delovalo nedostižno. Počevši od pisanja najobičnijih saopštenja, preko vođenja brojnih konferencija za štampu“, priseća se Koštro svojih početaka.

Kaže da je nakon izvesnog vremena, u jednom momentu shvatila da se oseća mnogo prijatnije i „da šta god čovek radio, nije neka prevelika mudrost“. „Pravi osećaj sigurnosti dolazi sa saznanjem da nešto što te ranije zastrašivalo ustvari nije tako velika stvar“, kaže Koštro. Na drugoj strani, ne može ni da se pohvali da je osoba koja ima ogromno samopouzdanje. Tvrdi da joj pomenuta vrsta sigurnosti i dalje prilično nedostaje. Zbog toga, ipak, ne brine. Gledajući daleko ispred sebe, jasan joj je put kojim treba da ide. Koštro kaže da je uvek išla stepenicu po stepenicu i tako unapred znala šta je čeka. Možda zato o ličnom uspehu govori prilično uzdržano.

poziv na pretplatu na - www.emportal.co.rs