Nenad Ivović, pijanista - Američki san

(Nenad Ivović) Mladi pijanista Nenad Ivović (24) putuje krajem avgusta za Sjedinjene Američke Države (SAD), gde će svoje školovanje nastaviti specijalizacijom na svetski poznatom Univerzitetu Jejl. On se našao među 10 najboljih na audiciji koja je organizovana krajem februara i na kojoj se pojavilo više od 500 kandidata iz celog sveta.

Klavir svira od svoje četvrte godine, kada je uz starijeg brata Hrvoja, koji je takođe pijanista, počeo da se bavi klasičnom muzikom. Kaže da je imao želju da nastavi studije negde van Srbije, i to po drugi put, jer je master završio u Izraelu pre dve godine.

- Primljen sam na Jejl nakon dosta duge i komplikovane procedure prijemnog ispita. Svakako da tu uvek postoji i faktor sreće, ali ona dolazi uz veliki trud i zalaganje. Zadovoljan sam jer je reč o dobrom fakultetu, sa velikim budžetom, gde ću moći da sviram na dobrim klavirima. To je veoma bitno, jer je i inače po svetu jako teško naći ustanovu koja ima kvalitetne instrumente dostupne u svakom trenutku – objašnjava u razgovoru za eKapiju Nenad Ivović.

Saglasan je da je lepa stvar biti među 10 najboljih na ovakvom univerzitetu, ali tvrdi da ne razmišlja o tome što se našao u dva odsto odabranih na prijemnom ispitu. Jedino mu je važna šansa za dalji razvoj i to što će imati dobre uslove za rad. Profesor će mu biti Boris Berman koji je i šef katedre i, prema rečima našeg sagovornika, jedan od najpoznatijih profesora današnjice – "veoma strog i dobar pedagog".

Početak uz brata

Nenad kaže da ne potiče iz muzičke porodice, ali da mu roditelji imaju sluha i da su se bavili muzikom, samo ne profesionalno. Majka Merima je završila nižu muzičku školu, dok je otac Petar svirao harmoniku - uglavnom "za svoju dušu". Brat Hrvoje, koji je pet godina stariji, prvi je napravio iskorak ka klasičnoj muzici, te je i on pijanista.

- Uz njega sam veoma rano počeo da se interesujem za muziku i praktično sam počeo da sviram klavir već sa četiri godine - priseća se naš sagovornik.

Ivović je prošao sve stepenike formalnog muzičkog obrazovanja - završio je nižu i srednju Muzičku školu Mokranjac, zatim već sa dvadeset godina osnovne studije klavira na Fakultetu muzičke umetnosti i nakon toga master studije na Buchmann-Mehta School of Music u Izraelu, koje je upisao kao najbolji u generaciji. Smatra da je tokom celog školovanja i karijere imao sreću da naleti na dobre ljude koji nisu bili sujetni.

- Profesorka u nižoj i srednjoj muzičkoj školi Milica Vasiljević mi je dala dobru osnovu, jer je bezrezervno prenosila znanje i gurala me napred, a onda mi je Nevena Popović na akademiji dala neophodnu nadogradnju, da bih u Izraelu sve to dodatno usavršio.

Domaća i međunarodna priznanja

Nenad je još kao učenik pokazivao izuzetne muzičke sposobnosti i osvojio je niz prvih nagrada na domaćim, kao i na međunarodnim takmičenjima. Kao student osvajao je nagrade na Republičkom takmičenju u Beogradu i u Torinu na Evropskom pijanističkom konkursu 2010. godine, zatim na takmičenjima Arianne Katcz u Tel Avivu i Jacob Flier u Njujorku, a nastupao je i na koncertima povodom jubileja – 200 godina od rođenja Frederika Šopena i Roberta Šumana u Beogradu i Banjaluci, kao i na reprezentativnim koncertima katedre za klavir u velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine.

Tokom leta 2012. i 2013. učestvovao je sa velikim uspehom i na Međunarodnoj pijanističkoj akademiji Tel Hai u Izraelu, posle čega je pozvan da nastavi studije na Visokoj školi u Tel Avivu koja nosi ime Zubina Mehte, u klasi poznatog pijaniste i pedagoga Emanuela Krasovskog.

- To je bio moj prvi duži boravak u inostranstvu. U Izraelu sam proveo skoro tri godine i bilo je to sjajno iskustvo i divan period za mene, samo što to tek sada shvatam jer je za mene ceo taj proces u početku predstavljao šok – otišao sam u stranu zemlju gde se govori drugi jezik i gde je drugačija kultura – objašnjava sagovornik eKapije.

Januara 2013. godine nastupao je u Egiptu, na solističkim resitalima u Kairu i Aleksandriji, a na osnovu snimka pozvan je da učestvuje na veoma značajnom međunarodnom konkursu "Steps towards mastery" u Sankt Petersburgu juna 2013. Tu je postigao veliki uspeh osvajanjem prve nagrade u najvećoj, troetapnoj kategoriji, izvodeći koncert Rahmanjinova u finalu sa Lenjingradskom filharmonijom.

- To je jedno od većih takmičenja u kategoriji do 19 godina. Tada sam prvi put otišao na neki veći nastup bez pratnje, obično su tu profesori ili porodica - kaže Nenad i priseća se "zanimljivih" događaja iz Rusije:

- Pola sata pre nastupa u trećoj finalnoj rundi ostao sam bez pasoša, para, dokumenata, pošto su me pokrali u metrou. I pored tog traumatičnog iskustva, izdržao sam i odsvirao koncert, a zatim objasnio organizatorima šta mi se desilo. Oni su me odveli u policiju da dam iskaz, a tamo sam, igrom slučaja, dok sam pokušavao da objasnim situaciju, dospeo privremeno u njihov zatvor. Dok sam sedeo tamo javili su mi da sam dobio prvu nagradu na takmičenju, novac i sve ostalo.

Pored glavne nagrade, tada je osvojio i priznanje za najbolje izvođenje dela ruskog kompozitora i nagradu organizacije međunarodnih takmičenja EMCY.

Aprila 2013. dodeljena mu je nagrada iz fonda Olga Mihailović za najtalentovanijeg studenta klavira na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, a na takmičenju "Jeunesse musicale" marta 2014. plasirao se u polufinale i dobio nekoliko nagrada kao najuspešniji takmičar iz naše zemlje. U aprilu iste godine dobio je nagradu fonda Emil Hajek za najperspektivnijeg mladog pijanistu na FMU.

Finansijska podrška

Nenad kaže da stalna putovanja jesu velika stavka u budžetu, ali dok nisu krenule ozbiljnije relacije sam je štedeo i sakupljao pare za karte.

- Od 17. godine radim u muzičkoj školi Stanković kao profesor, tu su bili i rođendani, rodbina... Ipak, imao sam sreće da sam za najozbiljnije troškove, poput studiranja u inostranstvu, uglavnom nalazio sponzore. Nisu to bile neke velike korporacije, već ljudi koji prosto imaju dovoljno para i hoće da pomognu drugima – objašnjava Nenad.

Tako mu je i Mira Adanja-Polak pre šest godina, u leto 2011, kroz svoju akciju omogućila da dobije novi klavir. Naime, Nenad je svirao na dosta lošem instrumentu koji je decenijama bio u porodici, i kada ga je brat prijavio poznata TV novinarka se najpre raspitala na fakultetu da li zaslužuje takav poklon. Nakon potvrdnog odgovora stigao je instrument i ispostavilo se da je klavir-pijanino jako dobrog kvaliteta. Od tada svira na njemu.

Od Rahmanjinova do Monti Pajtona

Po povratku iz Izraela počeo je, sasvim slučajno, da se bavi i mjuziklom. Nenadov brat Hrvoje učestvovao je u projektu Spamalot, a zatim ga je dirigent Vesna Šouc pozvala da pređe u Pozorište na Terazijama. Tako je Nenad ušao u brodvejski spektakl.

- Na kraju sam i ja završio na Terazijama – kaže uz smeh sagovornik eKapije i dodaje da je mjuzikl jedini žanr pored klasične muzike kojim se bavi, i to kad ima vremena.

Nenad smatra da su mjuzikli poput Spamalota jako dobri jer uspeju da iskreno nasmeju čoveka, a muzika je dovoljno pitka da ostaje u ušima danima nakon gledanja predstave. Naglašava da tu, u suštini, postoji puno detalja koje publika ni ne stigne da shvati.

- Inače, van klasike, slušam svu muziku koja je kvalitetna, a to znači – ako u meni probudi neke iskrene emocije. To može biti i narodna muzika, džez, mjuzikl, rok ili hevi metal...

Klasika i komercijala

Kao neko ko se profesionalno bavi klasičnom muzikom, naš sagovornik stanje na muzičkoj sceni u Srbiji ocenjuje kao dosta loše, a to prema njegovim rečima najbolje pokazuje i budžet Srbije za kulturu koji se meri promilima. On smatra da problem broj jedan jesu pare, mada su verovatno u pravu i oni koji kažu da je problem u želji.

Nenad smatra da svakako ima komercijalizacije i kada je reč o klasičnoj muzici, iako je on uglavnom protiv toga. Kao jedan od primera navodi Nemanju Radulovića.

- On je sjajan violinista, ali čini mi se da većina ljudi ne dolazi na njegov koncert zato što je Deutsche Gramofon Artist, član najpoznatije produkcijske kuće, već zato što nosi kožne pantalone i šminka se. Nemanja jeste sjajan, ali on napuni Kolarac ili Studentski park jer ljudi na tim nastupima vide još nešto drugo pored klasične muzike. Ja se trenutno, u ovim godinama, bavim muzikom po principu "umetnost radi umetnosti", pre nego "umetnost radi para". Kroz takav pristup želim da budem otvoren prema novom znanju, postanem bolji muzičar i da pokušam da što je preciznije odsviram delo onako kako ga je kompozitor zamislio.

Ima mnogo srpskih umetnika koje ceni, ali izdvaja Romana Simovića, koji je koncert-majstor Londonskog simfonijskog orkestra, pijanistu Vladu Miloševića, Aleksandra Madžara, Aleksandra Serdara. Među uzorima izdvaja pijanistu Grigorija Sokolova, za koga kaže da je neverovatan umetnik koji se klavirom bavi baš zbog umetnosti.

Ričard Gir u kadru

Tokom brojnih putovanja i nastupa Nenadu su se događale i mnoge zanimljivosti, a kao jednu od najupečatljivijih anegdota pamti onu iz Njujorka, gde je sa kolegom Savom Vemićem slušao zajedničkog prijatelja Davida Bižića, stalnog člana Metropoliten opere. Dok su stajali u bekstejdžu, video je čoveka koji mu je bio jako poznat kako čeka da se slika sa Bižićem. A onda mu je taj gospodin prišao i zamolio ga da napravi fotografiju sa operskim pevačem. Bio je to Ričard Gir.

Nenad se ranije bavio stonim tenisom, čak je stigao i do Partizana, ali nije imao vremena da nastavi tu karijeru pošto, prema njegovim rečima, profesionalno bavljenje i muzikom i sportom nije bilo moguće.

- Slobodno vreme mi se svodi na odlazak na odmor do Aranđelovca, gde moja porodica ima kuću, i generalno vodim neki starački život. Pre neki dan mi je u jednoj zabavnoj anketi ispalo da imam 57 godina, valjda zato što ne znam nijednu pesmu Lejdi Gage i slušam klasičnu muziku. Zaista nisam prototip današnje omladine – ne volim da izlazim, ne volim da se opijam, bavim se uglavnom sobom i novim repertoarom koji treba da naučim.

Zadovoljan je dosadašnjom karijerom i kaže da u Ameriku odlazi prilično srećan, jer ide na mesto gde će imati dobre uslove za rad, ali istovremeno i tužan jer u svojoj zemlji, gde je rođen, nije imao priliku da često nastupa i čelni ljudi koji se bave klasičnom muzikom nisu imali sluha za mlade talente i potencijale, što je paradoks.

- Zašto bih ostajao ovde kada kao izvođač nemam priliku da sviram i praktično nastupam jednom godišnje? Želja mi je da svoj potencijal i talenat razvijem do kraja, pošto sam veoma svestan i svog znanja i svog neznanja i težim realnosti! Jedino kad ste realni prema sebi možete da shvatite koliki su vam dometi, a uvek možete mnogo više nego što mislite.

Nenad kaže da nigde u svetu umetnici nemaju idealne uslove, jer umetnost kao takva ne donosi veliki profit. Ipak, u Srbiji su plate umetnika takve da od njih skoro da ne može da se živi.

- Moji planovi za budućnost su da nakon završenih specijalističih studija nastavim doktorat. Verujem da ću sa dobrim uslovima i prilikama za čest nastup napraviti osetni progres i postati kvalitetniji muzičar. Jednoga dana bih svakako želeo da se vratim u svoju zemlju i da, ako bude prilike, prenesem svoje znanje na nove mlade muzičare koji žele da se usavršavaju - zaključuje Nenad Ivović.

Marko Andrejić