Od divljeg ostrva do zelenog dragulja prestonice - 60 godina Ade Ciganlije

Podizanjem Plave zastave, najvišeg međunarodnog priznanja za kvalitet vode i bezbednost na kupalištu, u ponedeljak (26. juna 2017. godine) zvanično počinje letnja sezona na Adi Ciganliji. U godini kada "beogradsko more" slavi šezdeseti rođendan, ona je otvorena kasnije jer je Ada bila zborno mesto za okupljanje evropskih kajakaša.

"Vodeni cvet", kako ju je Nušić nazvao, i ovog leta privući će stotine hiljada posetilaca željnih kupanja, "nabacivanja" preplanulog tena, šetnje, vožnje bicikala, rolera, vežbanja i osveženja. Neki od njih izabraće i noćni provod kao vrstu razonode u desetinama kafića i klubova.

Današnja oaza sporta i zabave do 1957. godine bila je samo zapušteno divlje ostrvo. Tada je Skupština grada odlučila da Adu uredi, a posla su se latili akcijaši.

– Kada smo prvi put tamo došli, vode je bilo na sve strane i rešeno je da se naprave nasipi, koji će je zaštititi od plavljenja. Sve je bilo zaraslo u drveće i šiblje, pa je brigadire morala da prevozi vojska. Radilo se dva puta po tri sata, a između je bila marenda, odnosno užina. Zaprežnim kolima prevozili smo tone zemlje, pazeći da ni na jednoj lopati ne ostane žila trave koja bi mogla da izraste u nasipu i ošteti ga. Tako smo Adu Ciganliju pretvorili u poluostrvo – priseća se Mija Mitrović, predsednik Udruženja omladinskih radnih akcija Beograda, koji je na obalama "beogradskog mora" radio 1960, 1962. i 1967. godine.

Na tim prvim saveznim dobrovoljnim radnim okupljanjima samo u jednoj smeni bilo je angažovano oko hiljadu mladića i devojaka. Takmičili su se u radu, uživali u kulturno-umetničkim programima, bavili se sportom, učili da voze automobile i mopede, pevali, igrali uz logorske vatre, družili se... Posle Ade su, priča Mija, ostala brojna prijateljstva, ali su se rodile i ljubavi koje su se kasnije pretvorile u brakove.

– Jedne noći bio sam dežurni komandir i posle povečerja krenuo sam da kontrolišem šatore. U svakom od njih trebalo je da budu po dva muškarca i dve devojke. Ali u jednom ih je bilo troje – dve cure i jedan mladić. Pitam ja ovog momka otkud on, a on će meni: "Šta otkud ja u mom šatoru?" Na kraju se ispostavilo da je on promašio šator i onako bunovan legao pored već uspavanih devojaka – prepričava Mija jednu od anegdota u brigadirskom naselju na Adi.

Žarko Gvero, sadašnji sekretar Ferijalnog saveza i nekadašnji akcijaš, radio je 1985. i 1986. godine na unutrašnjem uređenju Ade Ciganlije.

– Tada su se sređivali Košutnjak, Avala, obaloutvrde Save, a najviše posla bilo je na Adi. Plaža se tada prostirala do "okruglog kupatila", a kasnije se, kako smo uklanjali šiblje i drveće i vadili panjeve, širila. Krčili smo šumu pod nadzorom Šumarskog fakulteta i sačuvali smo neke retke vrste – prepričava Gvero.

Jedino što je omladincima i omladinkama za vreme svih akcija na Adi bilo zabranjeno jeste plivanje – od ulaska u vodu odvraćala ih je "brigadirska policija", koju su činili najistaknutiji momci i devojke. Razlog za to bila je bezbednost – mnogi su bili neplivači, a i za one koji su znali da plivaju nije bilo zdravo da u hladnu reku ulaze zagrejani od napornog rada.

– Jače brigade sekle su drveće, a ostale izvlačile, stavljale na gomilu i palile. Na 35 stepeni i sa ogromnom vatrom u blizini bilo je jako teško obuzdati ljude da se ne pokvase, ali bili smo dobro organizovani pa nam se niko nije provukao i ušao u vodu. "Utešna nagrada" bile su nam besplatne ulaznice za bazene – priseća se Gvero.

Današnjem izgledu Ade najviše je doprineo akademik Milan Pećinar. On je i predložio da se ovo područje dvonamenski reši: za snabdevanje Beograda pitkom vodom i za izgradnju sportsko-rekreativnog centra, pa su 1967. godine izgrađene donja i gornja pregrada na rukavcu Save – tako je nastalo Savsko jezero.

Delovi alata, konjske opreme i srednjovekovnog oružja, koji se čuvaju u beogradskim muzejima, svedoče da je Ada Ciganlija od davnina bila strateški važno mesto.

Prve stanovnike dobila je u 18. veku, kada je austrijska vojska napala Beograd. Tada su turske vlasti proterale sve Srbe, a oni se naselili na ovom ostrvu.

Posle Prvog srpskog ustanka, Karađorđe je Adu poklonio vojvodi Mladenu Milovanoviću, prvom upravitelju grada. Posle propasti ustanka on je pobegao u Mađarsku, iz koje se vratio u prosjačkom odelu, s nadom da će iskopati zlato koje je 1813. godine sakrio na Adi. Zlato nije našao, ali se zato sa puta na Zlatibor, gde ga je knjaz Miloš poslao, nikad nije vratio. Miloš je Adu 1821. godine proglasio za državno dobro, što je i danas.

Dugo godina potom Ada je bila zaboravljena. U život ju je vratilo Društvo beogradskih novinara sa Branislavom Nušićem na čelu kada je 1908. godine na donjem špicu priredilo prvi novinarski bal. U istoriju kinematografije ušla je 1911. godine jer je na njoj snimljen prvi srpski film Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa.

Od 1928. do 1954. Ada je bila "mali srpski Alkatraz". Istražni zatvor za državne neprijatelje osnovao je Aleksandar Karađorđević. U njemu "boravili" mnogi politički zatvorenici – Milovan Đilas, Moša Pijade, Isidor Baruh, ali i književnik Borislav Pekić. Prema iskazima nekih svedoka i nalazima Državne komisije za tajne grobnice, na Adi je pogubljen i general Draža Mihajlović.

Ovde su utočište nalazili umetnici Pavle Vujisić, Dragan Nikolić, Momo Kapor, Zuko Džumhur, Živan Saramandić...

A, Ivo Andrić, naš nobelovac, nazvao ju je Bokokotorskom Beograda i Zelenim draguljem naših panonskih reka.