Zoltan Garai, član upravnog odbora kompanije OMV Srbija - A sad adio !

U noći kada je Đinđić ubijen privela ga je policija, jer su imali dojavu da ubica vozi Audi, kao i on. Garai nije imao pasoš, policajci nisu znali engleski, rekao im je da radi za OMV, pitali su ga začuđeno – za koga?! Sada bi verovatno znali o kojoj se kompaniji radi.

Dok ne sačeka penziju i ispuni svoju dečačku želju da kao aktivista nekog ekološkog pokreta spašava kitove, Mađar Zoltan Garai planira da gradi karijeru u austrijskoj naftnoj kompaniji OMV.

U firmi se zatekao jer je imao „dobra leđa“, suprugu na mestu asistenta menadžera maloprodaje. Ona je zatrudnela i otišla na porodiljsko odsustvo koje u Mađarskoj traje tri godine, a on „uskočio“ na njeno mesto. I odmah krenuo uzlaznom putanjom. Ali mu nije bilo zanimljivo da se zadržava u Mađarskoj.

Kada je njegova kompanija odlučila da otvori poslovnicu u Srbiji, on je otišao u Beč, da se kao dobrovoljac prijavi za taj posao. Nije ga dobio iz prvog pokušaja, jer je tim za ovo tržište već bio formiran. On se potrudio da se informiše o srpskoj istoriji, ali nikada iz knjiga koje su pisali srpski autori, pa ne zna koliko su njegova saznanja objektivna.

„Nedavno sam čuo dobar predlog jedne istoričarke u Mađarskoj, da bi u školama u svim zemljama trebalo izučavati istorije susednih naroda, kako bi se shvatilo kroz šta su sve oni prolazili, kako bi se bolje razumeli i kako više ne bi doživljavali jedni druge po stereotipima“, priča za Ekonomist Zoltan Garai, menadžer finansija i usluga kompanije OMV Srbija. Ipak, nikada nije imao negativne stereotipe prema zemlji u kojoj živi već šest godina.

Rođen je u mestu Baja, 35 kilometara od mađarsko-srpske granice, tako da živeći u Beogradu, uopšte nema osećaj da je daleko od kuće. I ranije je često dolazio da kupuje sportsku opremu koje tada nije bilo u Mađarskoj. A u rodnom mestu je gledao srpsku televiziju, slušao srpski i još kao mali iz crtanih filmova naučio svoju prvu rečenicu na srpskom jeziku: „Ja sam Tarzan, kralj džungle!“

Pre nego što je uspeo da dođe u Srbiju, izborio se za mesto „ex patriota“ u Bugarskoj. Cilj mu je bio rad u inostranstvu, privikavao se na to kada je u toku studija ekonomije u Mađarskoj otišao da godinu dana radi u Nemačkoj, pa potom u Beč da magistrira. „Prednost „ex patriota“ je što uče različite jezike, kulture, upoznaju ljude drugačijeg mentaliteta. Dešava se da se prihvate neke navike ili zavole neku hranu što se meni desilo.

Ovde sam otkrio pečenu papriku i mušmule, kakvih u Mađarskoj nema i ako ni zbog čega drugog, planiram da se zbog toga jednom godišnje vraćam u Srbiju. A sve ovo „ex patriotima“ prija zbog toga što znaju da nisu svoju zemlju napustili zauvek, već na onoliko koliko potpisuju ugovor. Da su svesni da im nema povratka, ne bi ta paprika bila tako slatka“, kaže Zoltan Garai.

Iako je u Sofiji proveo nezaboravnih godinu i po dana, kada mu se ukazala šansa da bira između ostanka u Bugarskoj ili prelaska u Beograd, smatrao je da u Srbiji može više da nauči i još jednom se, 2002. godine, sa celom porodicom preselio u drugu istočnoevropsku prestonicu.

Nije osetio veliku razliku, kaže ljudi u Srbiji i Bugarskoj gotovo da su isti. I jezici su slični. Samo što Srbi pričaju glasnije od bilo kog naroda sa kojim se susreo, pa je u početku imao utisak da se svi oko njega svađaju.

Da se samo on pita, ne bi se bunio da u Srbiji ostane zauvek. Pošto još neko u njegovoj petočlanoj porodici ima pravo glasa, ovo mu je poslednja godina u Beogradu. Supruga je za vreme njihove epopeje po Istočnoj Evropi rodila troje dece, iskoristila svih devet godina porodiljskog odsustva i rado bi se vratila na posao, u Mađarsku. On se ne buni, postupa kao pravi porodičan čovek. Iako smatra da nekada ne provodi dovoljno vremena sa njima. Za to, kaže, nije kriv on, nego posao menadžera koji ne ostavlja dovoljno vremena za posvećivanje bilo čemu do poslu koji se redovno nosi i kući. I troši mu dragoceno vreme koje bi mogao posvetiti vožnji bicikala dunavskim kejom sa suprugom, sinovima i ćerkom, ili veslanju, kojim se nekada profesionalno bavio.

Ipak, nipošto se ne žali na svoj posao. „Fascinantno je biti glavni ili biti u top menadžmentu jedne firme. Šef ima pravo da definiše poteze, donosi odluke, ima utisak da kompaniju drži u svojim rukama. To sam iskusio u Srbiji i Bugarskoj, a srećna je situacija da odlazim u Mađarsku na mesto finansijskog direktora, tako da neću izgubiti taj osećaj“, kaže Garai. Smatra da je ponekad popustljiviji prema zaposlenima nego što bi trebalo, možda i previše prijateljski nastrojen. „Ali mislim da to ne mora da bude prepreka da me zaposleni poštuju. Poštovan je svaki onaj šef kome se podređeni obraćaju sa pitanjem i on uvek ima spreman odgovor. Da li će biti voljen, to već zavisi od tipa ličnosti“.

Prijaće mu povratak u zemlju i zbog prijatelja. Problem života u inostranstvu je što čovek postane usamljen. „Shvatio sam da me prijatelji iz detinjstva, posle sedam-osam godina, koliko sam daleko od kuće, više ne zovu. Da ih za još dve godine ne bih sasvim izgubio, imam još jedan motiv da se vratim. Posebno što se ovde nisam trudio, nisam imao ni vremena da izgradim nova prijateljstva. Taj slab društveni život mi je veliki propust u životu u Srbiji.“ Ne misli pri tom da su Srbi loši ljudi. Naprotiv, osim načina na koji voze i što ne mare za pravo prvenstva na raskrsnici, nema im šta mnogo zameriti.

A taman je počeo da uči srpski. Nije znao koliko će dugo ostati, pa u početku nije ni razmišljao o učenju još jednog jezika, pored mađarskog, nemačkog i engleskog. Posle četiri godine je shvatio da je sramota provesti toliko vremena u jednoj zemlji, a ne potruditi se za toliko. Unajmio je profesorku i napreduje dobro. Sa kolegama se već nekoliko meseci trudi da komunicira isključivo na srpskom. Izdrži obično do dva popodne, onda ih zamoli da se prebace na engleski, jer mu postane prenaporno.

Bio je ovde kada su se istorijske promene dešavale – ubistvo premijera, odvajanje Crne Gore, dostizanje vrhunca kosovske krize. Imao je priliku i da na svojoj koži oseti vanredno stanje u noći kada je ubijen Zoran Đinđić. „Zaustavila me je policija, dok sam se u svom Audiju vraćao kući, jer su imali dojavu da ubica vozi ili Audi ili BMW. Ja nisam imao pasoš, oni nisu znali engleski, sat i po nisam mogao da im objasnim ko sam, odakle sam i zbog čega nema potrebe da me zadrzavaju. Rekao sam da radim za OMV, pitali su me – za koga?! Sada verujem da bi znali“, prepričava Garai ovaj incident kao dragu anegdotu i kaže: „Ovo mi se u Nemačkoj ne bi moglo dogoditi. Zato mi je Srbija uvek bila intersantnija.“

poziv na pretplate na - www.emportal.co.yu