Dragoljub Vukadinović, AD Metalac Gornji Milanovac - Kada će kupiti najveću fabriku posuđa u Rusiji, zašto Amerikanke ne kuvaju u srpskim šerpama ?

Krajem februara ekipa gornjomilanovačkog „Metalca” putujeda odmeri „mladu” – staru fabriku posuđa „Servostalj”, najveću u Rusiji, koja posluje, na sedamsto kilometara od Moskve, u sastavu velike železare, deset puta veće od smederevske. Da pregleda papire, proveri finansijsko stanje i počne pregovore o kupovini.

Dragoljub Vukadinović, dve decenije prvi čovek „Metalca”, gostujući ove nedelje u „Politikinom poslovnom klubu”, otkrio je najnoviji poslovni potez, ali o „detaljima”, kao što je cena, ne bi da govori – dok se pregovori ne završe.

Da li to znači orijentaciju sa zahtevnijih zapadnih na rusko tržište?

Koliko je bitno da budemo na razvijenim tržištima zapadne Evrope, koja nas teraju da podižemo kvalitet i usavršavamo dizajn, važno je i da smo na velikom ruskom tržištu, koje godišnje usisa posuđe vredno 180 miliona evra. Međutim, zabluda je da je rusko tržište manje zahtevno. I tamo se traži evropski kvalitet. Mi, inače, u Rusiji, godišnje prodamo robu vrednu šest miliona evra. Mogli bismo i više, ali ne želimo da zavisimo samo od jednog tržišta. Prisutni smo u 25 zemalja.

Niste li se tako rasplinuli na mnogo adresa?

Želimo da budemo u što više zemalja, radi sigurnosti: ako jedan partner iskoči, da imamo alternativu.

Da li je „Metalac”, zbog toga iz posuđa, „uskočio” i u sudopere, a od pre dve godine i bojlere?

Proizvodnja posuđa je i danas osnovna delatnost i učestvuje sa 70 odsto u ukupnoj proizvodnji „Metalca”. Kad su počele reforme, 30 odsto viška zaposlenih u proizvodnji emajliranog posuđa, morali smo ili da otpustimo ili da im nađemo novi posao. Tako smo počeli sa novim programima: sudopere, teflonsko i inoks posuđe, ambalaža, trgovina, i na kraju i bojleri. Uposlili smo višak, zaposlili nove radnike, otvarali nove firme i ovde i u Podgorici, i Zagrebu, i Rusiji, kupili tri firme u privatizaciji.

Izvozite čak 60 odsto proizvedenog posuđa ili četiri miliona komada. Ima li recepta?

Prvo morate napraviti pravi proizvod za pravog kupca, a drugo, morate imati kvalitet i biti pouzdani – ispunjavati ugovorene obaveze, poštovati standarde, kvalitet i rokove. Možete jednom da prevarite, ali više ne. Ako kasnite dva puta, kad isporučite robu platiće vam, ali sa vama više neće raditi.

Ipak, koga je bilo najteže osvojiti?

Recimo, svojevremeno sam jednog kupca, tada najvećeg francuskog distributera, pokušavao da osvojim punih pet godina. Svake godine sam se uredno najavljivao: ili nije hteo da razgovara ili me je primao samo na 15 minuta. Na kraju sam uspeo, došli smo do ugovora od 1,5 miliona evra. Danas Francuzi od nas kupuju posuđe za četiri miliona evra.

Odnosi sa kupcima sa kojima duže poslujemo, a 20 godina radimo bez ijedne reklamacije, zasnivaju se na poverenju. Jedan Englez, naš poslovni partner, na pitanje novinara „kako je posao ugovoren”, odgovorio je: „Pa rukovao sam se sa Vukadinovićem”.

Šerpama je „Metalac” „preplivao” i okean?

Američko tržište osvajamo još od 1972. godine i još to nismo uspeli. Tamo smo prodali tek za milion dolara posuđa.

Zato što je daleko, pa se ne isplati ili zato što američke domaćice preferiraju fast fud?

Baš nismo imali sreće. Taman kad smo nadomak većeg prodora nešto se desi. Osamdesetih su neki naši kupci doživeli tragediju, devedesetih su nas stigle sankcije koje su bile oštrije i trajale duže u Americi, nego u Evropi... Već dve godine izlažemo u Čikagu i ponovo pokušavamo, posle 15 godina pauze.

Jedna od prvih lekcija iz konkurentnosti za proizvođače iz zemalja poput Srbije svodi se na preporuku da nađu svoju „tržišnu nišu”. Gde se udomilo posuđe „metalac”?

Svuda u svetu, 70 odsto kupaca gleda da kupi što jeftiniji proizvod, pet procenata kupuje top kvalitet i spremno je ponekad da za marku plati cenu koja je iznad kvaliteta. Mi ciljamo na preostalih 25 odsto koje interesuje dobar kvalitet po srednjoj ceni.

Šta Vam fali da budete „top”, da stanete u red sa „Fislerom” ili „Silitom”?

Oni imaju malo bolji kvalitet, ali su dvostruko skuplji. Znamo u šta treba da uložimo da bismo imali taj vrhunski kvalitet, umemo to da napravimo, ali ne možemo da ga prodamo ni po približnoj ceni. Iako nas smatraju jednim od prvoligaša u proizvodnji posuđa, da bi se popeli u sam vrh ili tačnije da bi nas kupci tako tretirali, moramo i od proizvoda napraviti brend, a to se ne može brzo. A bili smo prvo iz SFRJ, pa iz Srbije pod sankcijama, deset godina nas nije bilo na nekim tržištima ili smo radili pod tuđim imenom. Naši proizvođači još plaćaju cenu svega što se ovde dogodilo i lošeg imidža zemlje.

Najavljujući aktivnosti na promeni imidža zemlje, u vladi su se latili „brendiranja”?

Ako misle da će neki tim ili komisija izbrendirati Srbiju i promeniti njen imidž u svetu onda greše. Mogu da pričaju da je nešto dobro i lepo, ako to nije tako, svet će nam se smejati. Ako Srbija hoće da postane brend mora da ima i stabilnu politiku i razvijenu privredu, i dobro obrazovanje, i pravnu regulativu, i efikasno sudstvo, i ekološki čistu državu, i zdrav sport ... I samim tim će biti brendirana.

Vodili ste prvi Nacionalni savet za konkurentnost, a odnedavno ste zamenik predsednika novog Saveta. Kako da se konačno mrdnemo sa osamdeset i neke pozicije na svetskoj lestvici konkurentnosti?

Kako to reče jedan ekspert za konkurentnost „ribe ne razumeju u kom moru plivaju”. Ni Srbi ne razumeju u kojoj državi žive. Prvo treba razbiti zablude da država treba da obezbedi prosperitet za sve građane, da se on stiče rođenjem ili da se postiže jeftinom radnom snagom, izvozom sirovina i repromaterijala.

Da ste Vi u vladi, šta biste konkretno uradili?

Najvažnije je da se napravi dobra infrastruktura – putevi, železnica, telekomunikacije, da se razvijaju i regioni, a ne samo Beograd, da se obrazovanje prilagodi potrebama privrede i tržišnog poslovanja.

Pa zato je i napravljen NIP?

To je više krečenje i šminkanje. Naravno, potrebne su nam i sređene škole i domovi zdravlja, ali to ne zapošljava nove radnike.

A privatizacija, trebalo bi da je uveliko završena?

Glavna greška je što su neki veliki sistemi ostavljeni za kraj privatizacije. Umesto da su na početku restrukturisani i prodati, oni su, umeđuvremenu, još više propali. Šta sad vrede „Magnohrom”, „Zastava”, MIN ili Elektronska, neki tekstilni kombinati.

Vi ste taj posao obavili među prvima –po Markovićevom, a ostatak po zakonu iz ’97. I fabrika je ostala u rukama zaposlenih. Ko su, posle pet godina na berzi, vlasnici „Metalca”?

Investicioni fondovi, uglavnom strani, drže 45 odsto, građani Srbije, Hrvatske, Slovenije, Makedonije, koji su smatrali da je dobro uložiti pare u naše akcije, kupili su ukupno pet procenata, dok je 50 odsto i dalje u rukama radnika „Metalca”.

Iako se akcije „Metalca” smatraju jednim od najstabilnijih, ni one nisu imune na zbivanja izvan berze?

Dugo su se držale na između 5.600 i 5.800, da bi sad opale na 4.300 dinara. Nismo zabrinuti, jer to se događa i „Baniniju”, i „Bambiju”, i „Alfi” iz Vranja, i bankama – kao posledica trenutnog odsustva zainteresovanih na berzi.

Planirate li novu emisiju radi prikupljanja kapitala za te razvojne programe?

Imamo relativno dovoljno sopstvenog kapitala, a i kao firma sa zdravim bilansima, možemo da dobijemo kredite po približno svetskim uslovima, nešto malo skuplje.

Koliko vam je akcionarstvo bilo brana od političkog uticaja?

Nikad se nisam bavio politikom, branio sam se od političkih uticaja i uticao na top menadžment da se bave samo svojim poslom.

Svi članovi Upravnog odbora, sem Vas, su ljudi van „Metalca”i to poznata imena srpske ekonomije?

Još ’91. smo se opredelili da radimo kao firme na zapadu, da od upravnog odbora ne pravimo mini radnički savet, da on ne bude samo dekoracija, već sastavljen od eksperata za pojedine oblasti.

I revizori kažu da godinama ne mogu da vam pronađu nijednu zamerku ?

Ma, revizija sam ja. Tražim da se propisi i procedura strogo poštuju, da se vodi računa da se ne prave greške, da neko ne zavuče ruku u džep. Ako se tako radi, eksterna revizija je formalnost koja se mora odraditi po zakonu.

„Privrednik” nije lobirao da Drakulić kupi Bor

Ugovarate milione evra, u društvu ste nekih koji slove za tajkune, a ne nazivaju vas tajkunom i ne pominju ni u jednoj aferi. Kako ste se sačuvali?

Vodim jednu zdravu firmu sa 1.600 zadovoljnih radnika i ponosan sam što u njoj nema povoda za afere. Mojoj deci sam dao obrazovanje, rešio im stambeno pitanje i nemam ambicija da obezbedim i praunuke i čukununuke. Imam dovoljno da živim pristojno, iznad proseka, da priuštim sebi i odmor, i putovanje, i skijanje. I da se ne plašim da sutra živim od svoje penzije.

U Klubu ste „Privrednik”, o čijim članovima pojedinačno ima vrlo kontroverznih mišljenja?

I ja o svakom članu kluba imam mišljenje. Svako ima svoj stil i svako je na ovaj ili onaj način stekao novac. Ali nikoga ne mogu da osuđujem, pre nego što ga osude oni kojima je to posao. Ono što mogu da tvrdim jeste da je „Privrednik” stvoren na zdravoj osnovi, kao mesto okupljanja uspešnih privrednika, koji će se sastajati, razmenjivati iskustva, iznositi mišljenja i predloge sa dobrim namerama za zemlju. Međutim, to je pogrešno shvaćeno kao neka moć.

Ali „Privrednik” važi za jaku lobističku grupu?

Ma kakvi. Pa da smo hteli mi bismo lobirali, recimo... da Drakulić dobije Bor.

Običnom svetu bode oči kuća u Šekspirovoj i onih sto hiljada evra pristupnine za Klub. Jeste li i Vi to uplatili?

Član sam ja, a novac je dao „Metalac”. Sa tih 100.000 evra, postali smo suvlasnik reprezentativne kuće u koju na razgovore vodim većinu partnera iz inostranstva. Ako sutra budemo izašli iz Kluba, „Metalac” će dobiti svoj novac. Nije tajna ni da je godišnja članarina tri hiljade evra, jer ta kuća, kao svaka, ima troškove, mora da se održava, neko mora da je čuva, da sređuje dvorište, da vodi administraciju...

Uz političare, među sportskim funkcionerima sve je više vaših kolega – privrednika. Vi ste, sem u „Metalcu” i u „Partizanu”?

Ne znam da nas ima mnogo. U „Zvezdu” je sada došao Spasojević, u Partizanu smo Karadžić i ja. Potpredsednik sam fudbalskog kluba i član Upravnog odbora sportskog društva. Klubove moraju da vode uspešni ljudi i sportisti. Istina, ima privrednika koji se tako zovu, ali ja ih ne smatram kolegama. Došli su do novca na brzinu i da bi sebe promovisali, da bi o njima pisale novine, bilo je najlakše da ulože u klubove, da za nekoliko godina daju nekoliko miliona. Najveći deo tih klubova je nestao. Nestali su i ti ljudi.

Afere potresaju upravo vrhunski sport. Posle „Zvezde”, kako neki pišu, pod lupu će i „Partizan”?

Neću da ulazim u to da li je nešto bilo ili nije. Ono što ja znam za ovih godinu i po, da je „Partizan” jedan od najzdravijih kolektiva u zemlji, da je ova uprava čista, da ti momci Tomić, Petrić... rade kako valja. A ono u šta sam siguran jeste da meni lično niko ne može da prigovori ni za jedan evro u sportu, a kamoli za milione.

Kažu da je Vaš glas i kad je usamljen, najmoćniji? Kao u slučaju doskorašnjeg selektora Klementea?

Ne mogu da shvatim da plaćamo nekoga 30.000 evra mesečno, a da su mu rezultati sve slabiji. Nisam bio spreman da glasam samo za ime, bez garancije da će obezbediti uspeh u narednom periodu. I argumentima sam ubedio ostale. Njegov odlazak bio je posledica njegovog nerada, a ne moje moći.

napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz lista POLITIKA od 17.02.2008