Rade Šerbedžija, glumac - Hteli su da me izbrišu

Za svaku Novu godinu dolazite u Beograd i publika vas na koncertima čeka kao dragog rođaka iz inostranstva. Šta vama znače ti koncerti?

Prvi koncert, posle mog odlaska 1992, u Beogradu bio je 1996. godine, i to u Centru „Sava“. Dva koncerta u jednom danu bila su rasprodana. Sjećam se da je uz to bio vezan i jedan nemio događaj. Publika je već bila ušla u salu kada je došla neka policija, ne znam koja, da kaže da je podmetnuta bomba. Predlagali su da publika napusti salu, da se pregleda cijela dvorana i da onda, eventualno, bude koncert. Znao sam da je to nemoguće. Bilo mi je jasno da će koncert propasti i da će se ljudi osećati nelagodno. Tako sam izišao na pozornicu i publika je počela aplaudirati. Počeo sam prvo da govorim stihove. Nakon druge pjesme, došao je čovek iz obezbeđenja i rekao: „Nakon tri-četiri pesme da prekineš“. Mislim se: „Da, da, neka on dođe i nek prekine pred publikom“. Nastavio sam koncert. I onda su se oni svađali, svađali, svađali i policajci su napustili salu. Očito je bila provokacija, i to sa strane, ja mislim, baš te policije.

Da li vam se to s bombama još negde dogodilo?

Da, 2001. godine, kada sam u Rijeci imao koncert. To je već bila Račanova vlada, nova vlada u Hrvatskoj. I opet je bila podmetnuta bomba. Ali tog puta publika još uvek nije ušla, a milicija je već obavila pregled. Bombe, naravno, nije bilo. Publika je ušla i krenuo je koncert, ali osjećala se ta nelagoda. I to je bilo 15 minuta, dok ja u jednom trenutku nisam rekao: „Ako eksplodira, tako ćemo lepo zajedno odletjeti“. Svi su se nasmejali. Dodao sam da je svaki put na mom koncertu neka seks bomba i nastavili smo.

Devedesetih ste, što se bivše Jugoslavije tiče, nailazili na drugačiji prijem nego danas. U zemlji koja se raspada idete iz grada u grad – Zagreb, Beograd, Sarajevo, Ljubljanu – a nigde u to vreme niste dobrodošli...

Te godine uspijevam preživeti tako što nastojim da ih zaboravim. Sjećam se da sam nekad uz nekoliko sati priprema mogao igrati Hamleta, Ričarda Trećeg, Per Ginta, Don Huana, Oslobođenje Skoplja, Karamazove, Glembajeve... I to je sve bilo u mojoj glavi tog časa. Sve te silne rečenice. I onda ako, recimo, jednu predstavu ne igram godinu dana, nema veze, ona je unutra, u tom mom sejfu. Ali kako saznam za jednu predstavu da je skinuta s repertoara, 90 odsto teksta s te predstave obrišem iz pamćenja. Profesionalna deformacija, što bi se reklo. Ali, što se životnih stvari tiče, to je malo drugačije – ružne stvari pokušavam zaboraviti. Naravno, uvijek će ostati gorak okus u ustima kad se sjetim tih teških ratnih godina i kako su ovi naši narodi krvavo platili danak svojim historijskim nesporazumima i zabludama. Ali, čini se da je oduvijek tako bilo na ovome brdovitom Balkanu. Stalno su se između sebe tukli i ljubili i opet tukli i ljubili i mislim da je to sudbina ovih naših balkanskih plemena, „što za ljubav glavu gube i umiru kada ljube“.

Ma kako to apsurdno zvučalo, znao sam i tada, u tim podivljalim vremenima, da će doći vrijeme kad će ti isti ljudi koji su se bestijalno klali po bosanskim i drugim planinama, ponovo živjeti jedni s drugima, da će trgovati, pregovarati, gostovati s kazališnim predstavama i piti zajedno vino po nekim zadimljenim kafanama. To vrijeme je došlo.

Kako se danas osećate na beogradskim ulicama?

Moram reći da danas, kad hodam Beogradom, više ne srećem nijedan mrzovoljan pogled. Nekada su me mrko gledali, zaista. Ali sretan sam što se to promijenilo. Čak i ljude koje znam, koje sam poznavao, koji su me otvoreno napadali, danas mi stišću ruku, tapšu me po ramenu. Ja kažem OK i ne želim im uopće nešto prebacivati ili podsjećati ih. Više volim da vjerujem u ljude nego da ne vjerujem. Mnogi su se u tom teškom vremenu tako ponašali stvarno iz straha. Da ne govorim o mojoj poziciji u Hrvatskoj, koja je bila još gora i u kojoj je još više bilo mrkih pogleda prema meni.

Kad ste osetili da počinje ta faza egzila?

Pa, već samim početkom tih političkih događaja, u proljeće 1991. godine. Još nije rat ni počeo, a u Hrvatskoj sam već imao tu vrstu podmetanja, izmišljanih priča, itd. Kada sam shvatio o čemu se radi, tlo mi je izmaklo ispod nogu. Odjednom, ljudi su nasjedali na neke priče koje su krenule kao propagandna mašinerija jedne politike koja je imala za zadatak da potpuno diskreditira ljude koji su bili na crnoj listi. Izvinjavam se što sad moram govoriti o sebi na taj način, ali bio sam toliko popularan kao glumac u toj mojoj zemlji da je u listu Katolički glas koncila u anketi o najpopularnijim ličnostima na prvom mestu bio papa, na drugom Marija Tereza, a na trećem ja. Dakle, kod takve situacije trebalo je napraviti zaista tešku operaciju – izbaciti iz sjećanja ljudi nekoga koga su voljeli. Pošto sam se ja odmah javio protiv Tuđmana, njegove vlasti i nacionalizma, dobrim djelom sam doprinio da me uspješnije i brže operiraju iz mnogih glava i sjećanja. U novim anketama bio sam jedna od najomraženijih ličnosti. Odmah iza Stipe Suvara.

Vi ste tada bili redak takav glas u Zagrebu, čak su i mnoge vaše kolege bile na drugoj strani.

Bilo je i tada mnogo ljudi koji su bili protiv HDZ-a i protiv te politike. No, vrlo brzo se Milošević potrudio, kao i njegovi političari i srpski nacionalisti, da potpuno pomogne cijeloj toj mašineriji Hrvatske da se osamostali i zaboravi na zajedništvo i na zajednički život sa Srbima. Osim toga, fakti govore da se rat vodio na hrvatskoj teritoriji. Hrvatski gradovi su bili bombardirani i to narod pamti i sad nije bitno ko ih brani i kako. Tako da imate povjesnu činjenicu da su ljudi u Hrvatskoj, ljevičari recimo, sljedbenici partizanskog pokreta i ustaše, otvorene ustaše, crnokošuljaši, bili zapravo na jednoj strani i branili narod od Miloševićevih tenkova.

I kakvo je vaše iskustvo dalje? Vi ste praktično i u Srbiji doživljavali slične stvari?

U Srbiji sam doživljavao slične stvari jer je i tu ista stvar. Ti nisi dovoljno dobar Srbin ukoliko nisi za politiku koja tog časa proklamira šta Srbi treba da rade.

Bili ste angažovani i u antiratnim akcijama?

Ja sam živio ovde 1990. i 1991. godine i polovinu 1992. Bio sam ovde kada su se te stvari počele događati. Kada je onaj nadahnuti i prosvjetljeni Lečić govorio u ime svih nas. Hodao sam ulicama Beograda i bio dio naroda protestirajući protiv Miloševićeve politike i njegovog policijskog aparata. Bio sam, naravno, i protiv svih drugih desničarskih opcija koje su ovaj narod, svako na svoj način, gurale u propast. Otvoreno sam podržavao Antu Markovića. Ali, uprkos svim njegovim plemenitim namjerama, bilo je već prekasno za sve. Kad krv poteče Balkanom, ona ne staje dok krvava rijeka ne napuni svoja korita.

Sjećam se da smo imali u Domu omladine jedan od prvih većih skupova reformista. Došli su i šešeljevci. Kada sam izišao na govornicu, jedan je s balkona viknuo: „Rade, jebo te Krleža“. Nasmijah se tada toj primitivnoj, ali duhovitoj upadici i sjetih se kako mi je stari Krleža jedne večeri u njegovom domu rekao, komentirajući moje političke stavove i pitanja: “Mali moj, tvoj život ovdje biće borba s divljim zvjerima“.

Tada ste s Ljubom Tadićem napravili Preduzeće za pozorišne poslove (PPP). Vaša supruga Lenka je režirala Majku hrabrost, a Mirjana Karanović je igrala u predstavi.

Bilo je teško jer smo i Ljuba i ja i Lenka i Mirjana Karanović i Branka Petrić i Pera Kralj i svi koji su bili u toj našoj brehtijanskoj antiratnoj predstavi pripadali u tom času manjini u Beogradu. Bilo je mnogo ljudi koji su bili ogorčeni zbog politike ali su šutjeli – ne tiče me se, ja ne podržavam to, protiv sam ovoga... Ali isto tako nisu činili ništa ni da taj rat stane. Kad je vrijeme prošlo, ti koji se nisu nikome zamjerili ispada da su bili mudri i principijelni. Ja mislim da, ako si javna ličnost u svojoj zemlji i ako vidiš da tvoj narod srlja u propast, dakle, ako si svijedok užasa koji se dešavaju, da moraš reći šta misliš, moraš! Moj problem je bio što sam ja narod u Jugoslaviji smatrao svojim narodom, pa sam zbog toga i najebao na svim stranama, naravno najviše od srpskih i hrvatskih dežurnih nacionalista. Ako sam tim svojim antiratnim akcijama uspio i samo pet mladih ljudi nagovoriti da ne odu u rat, vjerujem da sam učinio dobru stvar.

U to vreme vas Mira Marković napada. Ljubiša Ristić je tada njen najbolji prijatelj, a pre toga je bio vaš najbolji prijatelj i reditelj s kojim ste najviše i najbolje radili. Kako tumačite to da vas nije branio u tom strašnom vremenu?

Pa ja vjerujem da je on mene uzeo u zaštitu, ali nije nigde javno govorio o tome jer je on zapravo slabo javno govorio. Osim nekih programa koje je kao ljevičar pokušavao objašnjavati. Nisam se uopće slagao s tim da Ljubiša ide u vezu s takvim ljudima. Ali ja njega i dalje volim i mislim da je užasno vrijedan čovek i da ima neke fantastične kvalitete i kao čovek, a da ne govorim o tome kakav je kao umetnik i režiser. Njegovo ljevičarstvo po svaku cijenu je po meni pretrpelo krah i koštalo ga je. Od početka je bilo jasno da to što su Milošević, Mira Marković i svi ti ljudi radili nema nikakve veze s pravom ljevicom, što se posle i dokazalo načinom na koji je Milošević otvoreno kontaktirao s radikalima i Šešeljevom strankom. I njegove poruke iz zatvora, poslije, sve se to složilo i jasno dalo sliku o njima. Ali, nije Ljubiša Ristić jedini. Zamislite koliko se iskrenih ljevičara našlo u tom času u tim partijama koji su intimno bili nezadovoljni, ali su se radije opredjelili za tu opciju nego za neku drugu. Valja ipak u tim teškim političkim borbama i previranjima po dobru spomenuti Građansku stranku Vesne Pešić i neke demokrate.

Prema navodima u vašoj knjizi Do poslednjeg daha, Mira Marković je napisala u svojim dnevnicima da ste „izbegličko smeće“.

Dozvolite da tu uvaženu spisateljicu ne komentarišem.

Kako vam je Sarajevo ostalo u sećanju? Ostala je pred očima ona slika – vi držite govor ljudima u gužvi u kojoj se puca, u trenutku kada, u stvari, u Bosni počinje rat.

Da moja Lenka u tom trenutku nije bila u drugom stanju, ovdje, u Beogradu, ja bih vjerojatno ostao s tim narodom u Sarajevu. Tada sam samo osjećao taj nesrećan narod sastavljen od muslimana, Srba, Hrvata, koji je bio u jednom okruženju i napadnut. Baš me je bilo briga za politike, za Aliju Izetbegovića. Za mene je tada bio evidentan taj jadan bespomoćan narod koji strada tog časa, a zatim je stradao još četiri godine. Ono što svijet pamti je da su Srbi četiri godine bombardirali grad u kojem su bili opkoljeni nedužni civili. Ta slika je pratila Srbiju i Srbe i mene u kontaktima s raznim ljudima po svetu.

Kako sada stoje stvari?

Sad se mnoge stvari mijenjaju, dolaze polako neke druge informacije. Kao Srbi sad u svijetu nismo jedini bad guys. Kažu ima i drugih, čuli su. Iako smo ipak još među najvećima.

Tito, Krleža i Živojin Pavlović su, to često ističete, vaša tri životna uzora. Zašto Tito?

Dok je Tito bio živ, nisam bio neki veliki titoista, iako sam ga cijenio i poštovao. Više sam bio sledbenik Pavlovićeve filozofije i pomalo disident. Uvek sam volio one koji su bili nezadovoljni, koji su ispitivali, komentirali... U prirodi angažiranog umjetnika je da bude disident, pa i defetist u odnosu na naciju i autoritete. Ni u jednom filmu Živojina Pavlovića nećete videti otvorenu netrpeljivost i napade na komuniste Jugoslavije, ali ćete naći mnogo stvari koje kritiziraju postupke tog komunizma i vremena u kojem smo živeli. Nije bilo lako od zemlje koja je bila na tim pozicijama odjedanput učiniti savremenu ravnopravnu demokratsku svijetlu državu. Recimo, taj Goli otok koji se desio, koji je užasan i monstruozan sam po sebi. Ništa ne može opravdati taj policijski zločin jer su mnogi nedužni ljudi tamo stradavali. To je jedna od stvari koja je diskreditirala i našega Tita. No, stvari nisu jednostavne u politici. Ponekad i najbolji čine kompromise i krive poteze. Da je Staljin pobedio, Tito bi bio likvidiran kao i mnogi drugi tadašnji jugoslavenski rukovodioci, a mi bismo se vjerojatno našli u sudbini Mađarske, Češke, Rumunije i ovde imali Ruse duže i dublje. A Rusi bi došli na Jadransko more, koje ne bi do dana današnjeg napustili.

Kad me nazivaju jugonostalgičarom, ja kažem – OK, jesam. Ja ne mogu zaboraviti sve ono lijepo što sam ovdje proživio. Ne mogu se odreći jugoslovenskih sportskih rekorda, odbojke Kićanovića i Slavnića nakon pobjede nad Rusima, ne mogu zaboraviti filmove Makavejeva i Pavlovića, Milenu Dravić i Milenu Župančić, Bekima Fehmijua, Ljubu Tadića i Fabijana Šovagovića, padine Zlatibora i bijele zidine Dubrovnika. Ja ne mogu zaboraviti ljepotu one države.

Kako vam iz sadašnje perspektive života na Zapadu izgleda to vreme?

Danas, kad sam proputovao sve države na svijetu, kad živim u kapitalizmu američkom i engleskom, vidim taj užas od života u kome fantastično živi samo najmanji broj ljudi, a sila ljudi bori se za golu koru kruha. Uključujući i srednju klasu, koja je izrabljivana i jedva sastavlja kraj s krajem. Ljudima koji sanjaju o Zapadu i o kapitalizmu moram reći da je to, nažalost, tragično, užasno. Da je taj život zapravo prljav i užasan i da cijeli taj sistem počiva i sve se više temelji na svjesnom držanju svih tih nižih klasa pod jednom stalnom represijom. Ja ne zarađujem mnogo, već da mogu pristojno živeti. Zarađujem toliko da mi je jedna od najvećih investicija plaćanje privatnih škola ćerkama jer su državne škole katastrofalne. Tako vladajuća klasa u Americi potlačenim drži cijele narode. S nostalgijom se sjećam onog našeg jugoslavenskog blagog socijalizma i još blažeg komunizma i opraštam im sve birokratske zajebancije s kojima su nas tu i tamo varali, opraštam im veze i vezice, protekcije. Dakle, opraštajući im te neke stvari koje su činili ipak moram reći da je naš Tito bio dobar, iako neki danas kažu da je bio tiranin. Pa, ako je i bio „tiranin“, bio je najblaži od svih političkih vođa i moćnika toga vremena.

Proživeli ste to jugoslovensko vreme, onda su vam podmetali bombu u Beogradu i Rijeci, pa ste bežali, odlazili i tako dalje. Sad, kad dolazite iz Amerike, kako vam izgleda ova nova demokratija? Šta vi tu vidite kao svoju otadžbinu?

S jedne strane, srećan sam i zadovoljan što vidim da su se moji narodi, svako sad na svoju ruku i svako u svom pravcu, svako u svojoj zemlji, nekako snašli, rešili neprijateljstva i sljepe mržnje i da ponovo pokreću svoje kolo života. Idu dalje, idu izgrađivati, idu vjerovati u nešto, ne znam u šta, slede neke ideje, žive, pokušavaju da grade svoje živote u novim sredinama.

I svi zajedno putuju Balkan ekspresom, u drugoj klasi na drvenim klupama, za tu žuđenu Evropu.

Zvučite kao evroskeptik?

Treba da vidimo gde smo mi tu. Kad ukinemo granice, šta vlada tom Evropom? Jezici. Na kojim jezicima se sporazumevamo? Na engleskom, nemačkom, francuskom. Da li će Italijani ikad ući u Evropu sa svojim italijanskim, koji je veliki jezik i koji iza sebe ima strašno veliku i bogatu kulturu? Da li će oni prihvatiti da nemački bude glavni jezik u Italiji? Neće. Da li mi možemo učiniti da srpski i hrvatski budu ravnopravni jezici s engleskim, nemačkim, francuskim i italijanskim? Ne možemo. Zašto? Bojim se da će doći vrijeme kada će se naši narodi teško boriti za očuvanje svojih nacionalnih identiteta. Sve će biti mjereno tržišnim uspjehom. Mladi ljudi će odlaziti da studiraju u Beču, Berlinu, Parizu, Londonu, Pragu, Budimpešti.

Tko ce upisivati glumačku akademiju u Beogradu kod nekog sjajnog Bajčetića na srpskom jeziku kad se filmovi snimaju na engleskom i njemačkom i francuskom? A granice više ne postoje. Možeš Balkan ekspresom, drugom klasom za čas do Beča ili Pariza. Koja je to uspješna firma koja može konkurirati bilo čime stranom kapitalu, stranim firmama, kad su u Hrvatskoj masovno pokupovane sve te takve akcije? Šta se radi u Srbiji, tu ne znam mnogo, ali vjerovatno kupuju i kupovaće i dalje. I što se događa? Mi smo ponovo na poziciji Austrougarske jer je veliki strani kapital pokupovao sve, a mi nudimo radnu snagu, gde smo konobari, kelneri, taksisti, službenici... Naravno, uvijek će postojati talentirani pojedinci koji će biti i direktori takvih firmi, nije bitno, ali u samom sustavu ekonomski kapital velikih evropskih koncerna je okupirao ove teritorije. Možda nemam pojma o politici, ali to je neka moja verzija.

S kojim pasošem putujete po svetu?

Putujem sa slovenačkim pasošem jer mi je nepotrebna viza u Americi i bilo gde drugde. A to je za mene super jer ja često putujem i ne mogu da čekam na vize. Ali ne verujem da je to ljudima koji treba da čekaju na vize strašan plus. Kad već ne putuju tako dugo, što ne bi čekali 15 dana na vize, pa onda putovali?

Imate američku zelenu kartu?

Imam. Dok je nisam imao, bilo je vrlo teško jer su nakon 11. septembra užasno pooštrili proceduru za dobijanje radne dozvole. Nekada sam je dobijao samo na tri dana. Izgubio sam tako tri godine, od 2000. do 2003, nekoliko vrhunskih poslova, čak jednu vrlo popularnu seriju, koja još od tada ide, znači već sedam godina. Ja sam dobio ponudu i onda su je povukli jer su shvatili da ne mogu dobiti radnu dozvolu za šesnaest dana.

Amerika ima vrlo regulisan način života. Kako to poredite s Evropom?

To je u Americi vrlo strogo. Da, birokracija je neviđena. To je velika pustinja, ali i velika dobro organizirana država i u toj prašumi ima nekog sistema. Amerika je u velikim problemima, uskoro će oni doći na videlo. Ne znam kako će isplivati sa svim tim pored Kineza, koji polako osvajaju sve.

Poslednji put kada smo razgovarali pričali ste o tome kako vam je vaša Lenka u dvorištu napravila nešto zanimljivo.

Jeste, bačvu mi je s vodom napravila s pumpom. Pa voda kruži, žubori. I to me sjeća na Plitvička jezera.

Kakav je svet s kojim se tamo družite kad ne snimate?

Ne družim se sa zvezdama. Čim završim snimanje, pobegnem kući. Družim se sa svojom familijom. Imam kafić Aroma kod mog Adema, Banjalučanina. Sjedim tamo, igram remi kad sam slobodan, jedem ćevapčiće, naša jela. Volim i njegov način kuhanja povrća i svih tih laganih stvari jer tu osjećam miris moje zemlje, na bulevaru Pico.

Šta vam nedostaje u Americi?

Ne razmišljam o tome. Bio je lep i bogat život ovde nekada, u jednoj divnoj zemlji. Živim miran porodičan život, koncentrisan na svoju familiju, na svoje kćeri, ženu, svog sina. Setim se svojih prijatelja, rođaka, svih onih koji su u mojoj zemlji. I jedva čekam ljeto i zimu. Preko ljeta odem na Briune. Tamo sada radi naš teatar Ulissyss, a preko zime dolazim u ove krajeve.

U prethodnoj knjizi pominjete i Jovanku Broz?

Bio sam kod nje. Posetio sam je. Super je bila, interesantna. Baš smo razgovarali o mnogim stvarima, dobra moja Ličanka. Znam da sam mnogo popio viskija, to je valjda bila Titova zaostavština. On tu bocu nije dovršio, pa sam ja.

Vaša knjiga koja je ovde objavljena pre nekoliko godina imala je rekordnu prodaju.

Pa rekli su mi da je rekordno prodano, naročito ovdje. U Hrvatskoj je isto super prodavano. Oni očekuju moju novu knjigu, koja će se zvati Green card.

poziv na pretplatu na nedeljnik - www.evropanedeljnik.co.yu