Dalibor Kezele, direktor Podravke Beograd – Naša verzija radničkog samoupravljanja

- Uvek su me privlačile inovacije, ali sam znao da nisam bog-zna kakav talenat da bih postao inženjer. I dan-danas imam mali problem kad pričam sa ljudima tehničke struke. Ali, vrlo rano sam uočio da stvaranje novog nije moguće bez ljudi koji će čitav posao organizovati, nadgledati i na kraju, što ne reći, „prebrojati“. Tako sam uskladio svoje ambicije i odlučio da „zaplivam vodama“ poslovne ekonomije, odnosno marketinga da bih, kao dobar menadžer bio sjajna ispomoć „genijalcima“. Jer, nije poenta stvarati, a pritom gubiti. Svaku kreaciju treba plasirati i dobro naplatiti, jer i njeno stvaranje dosta košta - ističe Dalibor Kezele, direktor kompanije „Podravka“ d.o.o. Beograd, naglašavajući da ga, uprkos tome što je ekonomista, novac ipak teško pokreće.

- Posao ispunjavam životom, a ne život poslom, navodi i objašnjava da ga je tome naučio „jedan majstor“, dedin prijatelj, kod kojeg je radio u stolarskoj radnji u rodnoj Koprivnici, od sedmog osnovne do drugog srednje.

- Taj gospodin je bio više od majstora. Bio je i on jedinac kao i ja, a od jedinaca se uvek traži da budemo najbolji. Tako je i njega majka, još u to vreme, usmeravala i spremala da izuči za inženjera u Drezdenu. Sticajem okolnosti, školu je završio u Zagrebu, a bio je izuzetno mudar, obrazovan i vispren. Druženje sa tim čovekom, koji je bezmalo bio od mene stariji 60 godina, ne samo da je bilo korisno, nego i veoma poučno. Radio je dvokratno, pauza od 12 do 14 mu je služila isključivo za odmor, nedelja i vreme izvan onog radnog su mu bili svetinja, a materijalnim se nikad nije opterećivao. Dočekao je duboku starost i uvek je pričao da u sjajnoj usklađenosti poslovnog i privatnog leži tajna dugovečnosti – objašnjava Kezele i u šali kaže da je njegov glavni cilj okončanje menadžerske karijere pre „prvog infarkta“.

Sadašnja „alfa i omega“ Podravke Beograd celokupnu karijeru, započetu 1999. godine po okončanju studija ekonomije u Zagrebu, proveo je u poznatoj firmi iz Koprivnice, pored koje je i rastao. Kaže da se gradu u kojem je rođen pre 32 godine, najlepše i oseća i da mu se po okončanju radne nedelje u Beogradu, uvek rado vraća, prvenstveno zbog još uvek nevenčane supruge, koja ga svakog petka tamo čeka.

- Kad kog krenem, moja ljubav iz fakultetskih dana me pita dokle će da traje moj „mandat“, a ja joj uvek kažem „duže nego što očekujemo, ali budi spremna da se ranije vratim“. Volim Koprivnicu, posebno Koprivničke Brege, mesto na pruzi između Koprinice i Osijeka u kojem sam odrstao. Iako sam bio jedinac, imao sam sreću da su još 2 devojčice i 4 dečaka iz moje ulice, delili istu ili sličnu sudbinu, pa smo rasli kao najrođeniji. I danas su mi najbolji prijatelji, iako su rasuti po celom svetu. Moja ulica je, uvek u šali pričam, bila multukulturalna, jer je bilo malo starosedelica u njoj. Nastala je kolonizacijom. Iako svi dosta različiti, lepo smo se družili, zajednički odrastali i učili.

Svi su bili radoznali, navodi Kezele, i to je ono što „čitavu skupinu“ krasi i danas kada su u zrelim mladalačkim godinama.

- Uvek je neko od nas „donosio“ nešto novo i onda su ostali to prihvatali i učili. Ja sam prvi imao kompjuter, Goran je bio maher za stripove, generacija smo Zagora i Alana Forda. Braća su mu bila dosta starija, jedan je živeo u Zagrebu, drugi u Nemačkoj. Slali su mu kako najnovije stripove, tako i najnoviju muziku. Slušali smo npr. New kids on the block pre cele Hrvatske zahvaljujući bratu koji nam je iz Nemačke slao kasete. Kasnije smo se naravno odlučili za Bitlse, Stounse, ali i danas se „hvalimo“ da smo bili prvi u tadašnjoj Jugoslaviji koji su slušali New kids on the block. Danas, kada je svako na svoj strani, sastanemo se uveče na „netu“ i odigramo po koju partiju šaha, porazgovaramo, razmenimo mišljenja, za laku noć...

U Koprivnici je završio i osnovnu školu i već tada je definisao svoj put. Nije bio stručnjak za „tehniku i prirodne znanosti“ i zbog toga se odlučio za srednju ekonomsku.

- Malo mi je žao što nisam imao priliku upisati gimnaziju. Obožavam kvizove i u šali kažem da se intenzivno spremam za nastup u jednom od njih no vidim da imam „rupa“ u znanju i na njihovo „popunjavanje“ koristim dosta slobodnog vremena, koga je na žalost sve manje. U ekonomiji mislim da sam sjajan, ali nije me sramota da priznam da i dan danas učim neke stvari iz psihologije, filozofije, koje sada deca možda uče u gimnaziji – navodi Dalibor Kezele.

„Vanjsku karijeru“ počeo je 2002. godine u Beogradu i od tada se kaže, konstantno navikava na brzi život u velikom gradu.

- Putovao sam dosta zbog posla i pre dolaska u Beograd, ali uvek sam se brzo vraćao u svoj grad, pa mi ta užurbanost nije mnogo smetala. Meni prija život u malom gradu, volim kada do 3 sata popodne završim 9 poslova i opet mi ostane vremena za šta god hoću. Beograd je grad, to uvek pričam i prijateljima, u kome moraš biti spreman da desetinu života ostaviš na semaforu. Ipak, primećujem da ipak ima nešto izuzetno vredno, što nedostaje svim većim evropskim gradovima, a vrlo često i Hrvatskoj, a to su srdačni i prijatni ljudi. Kraće vreme sam živeo i u Podgorici na mestu direktora Podravke, ali mislim da je to ono što me je ponovo vratilo u ovaj grad – objašnjava Kezele i kaže da ipak nađe vremena da i u Beogradu vidi prijatelje, izađe na večeru, odigra partiju stonog tenisa u Šumicama, partiju malog fudbala u Mirjevu ili izađe u šetnju.

To je ono što ga, kako navodi, i oslobađa od prevelikog stresa kojem je svaki menadžer izložen.

- Ja stvarno nisam mašina da mogu da radim 365 dana u godini i potrebni su mi ventili. Predan sam cilju i vrlo često izgaram na poslu, ali sa istom strašću se posvećujem porodici, prijateljima, svojim hobijima kada sam van radnog mesta. Tada posao guram na stranu i uživam i u onoj drugoj, lepšoj strani života. Nisam jedan od onih koji veruje da je nezamenjiv na poslu. Lično mi je neprihvatljivo da čovek 10 godina bude na istoj poziciji. To znači da ili firma stoji ili da onaj ko je vodi ne prepoznaje potrebu za razvojem. U Podravci, što me oduševljava, postoji takozvana „mapa sukcesije“ prema kojoj svaki direktor u vreme mandata imenuje ljude koje vidi na svojoj poziciji. Ja zato i svojim zaposlenima uvek pričam da budu vredni i da rade, ali da ne izgaraju, jer moramo biti jednog dana spremni i da se prihvatimo nekog drugog posla, bilo u istoj ili nekoj novoj firmi – navodi Kezele i kaže da se nada će uskoro magistrirati, kasnije i doktorirati, što će mu za desetak godina otvoriti vrata nekog instituta ili možda neke obrazovne ustanove gde će mlađima prenositi znanja koja sada stiče.

Ima konstantnu potebu za usavršavanjem, jer kako kaže, ne želi „za 15 godina da priča šta je radio i kako se radilo pre 15 godina“. Ipak, kako otkriva, čini mu se da se poslovni svet oko nas ne razvija i ne usavršava u pravom smeru i to zna nekad da ga uznemiri.

- Ponekad mi izgleda se kapitalizam kod nas razvija u pogrešnom smeru i uplašim se da bi to možda moglo da utiče i na moj posao i život, kao i na živote meni dragih ljudi. To ume da me onespokoji, priznajem. Socijalista sam po opredeljenju, ne volim izrazita raslojavanja niti socijalne podele... Ne mogu da kažem da u „Podravci Beograd“ vlada socijalizam, ali svakako su prisutni elementi „radničkog samoupravljanja“ i mogu da se pohvalim da sve sjajno funkcioniše – završava u šaljivom tonu Dalibor Kezele.