Avram Milenković, A banka (KBC) - Nerad umara

“Nikad me nije bilo sramota, kao što me ni danas nije sramota, da kažem da nešto ne znam. Ali, znam već sutra”

Kodovi pomoću kojih se pravi kompjuterski program su svojevrsne psihološke mape. Na osnovu njih se može videti način razmišljanja i logičkog zaključivanja njihovih stvaraoca. Katkad, neretko i često, kodovi žive duže od svojih tvoraca, pa je potrebno “ući u um” stvaraoca da bi se kod izmenio, priča Avram Milenković, predsednik Izvršnog odbora A Banke. Sličan je princip i sa matematičkim zadacima. Uvek se do rešenja može doći na nekoliko načina, ali proces dok se ne stigne do rešenja zadatka je ono po čemu se “kreativci” razlikuju od “prepisivača”.

Premda se već godinama ne bavi programiranjem, a matematiku ne predaje gotovo četvrt veka, Milenković razmišlja na oduvek mu svojstven, egzaktan, matematički način. Još kao srednjoškolac je davao časove devojčici koja je trebalo da nauči množenje. I nikako nije mogla da shvati koliko je pet puta tri. Po njenoj računici, to je uvek bilo osam. Neshvatljivo mu tada, kasnije na fakultetu naučio je da shvati način na koji razmišlja dečiji um i zašto se množenje objašnjava preko sabiranja. “Razlikovao sam se od drugih nastavnika, jer mi je ideja vodilja bila da vredim onoliko koliko znanja uspem da prenesem. I nikad me nije bilo sramota, kao što me ni danas nije sramota, da kažem da nešto ne znam. Ali, znam već sutra”, objašnjava Avram.

Kaže da mu je ta prva karijera, nastavnika matematike, omiljeni period u životu. Iako je bio student, a učenici su bili svega šest godina mlađi od njega. Nije bio strog nastavnik, nije delio “kečeve” za neznanje. Doduše, nije ni mogao, sve i da je hteo. “Jednim dekretom je tadašnji sistem samoupravnog socijalizma zabranio da se učenicima daju jedinice. Slogan je bio ‘škola bez ponavljača’. Onaj đak koji nije imao ni elementarno znanje dobio bi dvojku. To je bio potpuno pogrešan pristup koji je tolerisao, čak podržavao, neznanje. Takav način razmišljanja je uticao na buduće generacije, učio ih da se nerad nagrađuje”, kaže Milenković.

Tokom njegovog školovanja, nije bilo govora o nagrađivanju za nerad. Navikao je da radi od malena i da se uporedo školuje. Rođen u siromašnoj, seljačkoj porodici, morao je da se nametne talentom, kako bi, kao najmlađe dete u porodici, otišao na dalje školovanje. Majka ga je oduvek podržavala. Kao i ostalu decu u porodici. Zauzvrat, Avram se školovao i uporedo radio.

Karijera druga

Još kao nastavnik u školi, upisao je Fakultet organizacionih nauka, smer za kibernetiku, baš kad je informatika postajala popularna u Srbiji. Ubrzo se zaposlio u tadašnjem gigantu prehrambene industrije, banci Poljoprivrednog kombinata Beograd. U jednom momentu je cela porodica - otac, dva brata i tri sestre - radila u toj kompaniji.

Milenković je bio pionir u uvođenju kompjutera u firmu. “Iz današnje pesrpektive, sve je bilo nepojmljivo veliko. Server-sala se nalazila u 300 kvadrata, a sve komponente, počev od procesora i diskova do jedinica traka za čuvanje podataka, bile su veličine kancelarijskog nameštaja. No, ipak, u to smo vreme radili vrlo napredne stvari na tim, danas primitivnim, spravama. Mi smo prvi u PKB banci na jedinicama trakama, pandanu diska ili druge prenosive memorije, a tada ogromnim kutijama, odnosili po deset, pa i petnaest hiljada naloga za plaćanje u Službu društvenog knjigovodstva, što je bilo ispred zakonske regulative, ali efikasnije i brže”, seća se Milenković.

U toj državnoj banci je ostao deset godina, a onda je, opet ispred vremena, počeo da radi u jednoj od prvih privatnih finansijskih institucija, Alco grupi. Iskustvo o korporativnim poslovima i upravljanju koje je stekao u PKB banci pomoglo mu je da se uklopi u novu firmu. Istina, bilo je mnogo lakše, jer je, umesto u firmi od 45 hiljada zaposlenih, radio sa svega njih nekoliko. Milenković je sa svojim saradnicima uspeo da dovede banku do kvalitetne i efikasne organizacije. Prošle godine je belgijska finansijska korporacija KBC Group preuzela A banku, a Avramu nije teško da se uklopi u novi, zapadni sistem rukovođenja.

Važno je umeti voleti

Sa ostalim menadžerima, strancima, doručkuje i ruča samo voće. Pazi se, kaže.”Sa godinama, kako se smanjuju fizičke aktivnosti, smanjujem količinu obroka. To je najmanje što mogu da učinim za svoje zdravlje, s obzirom na to da nikad nisam ‘zdravo’ živeo. Rad nad spisima i pored računara, na sastancima i po 15-16 sati ne bi se baš mogao podvesti pod zdrav život”, dodaje Avram.

Zato šeta. Pokatkad i po deset kilometara. Obožava Adu Ciganliju. Kad nema društvo, onda sa MP3 plejerom i klasičnom muzikom, koju najviše voli. Prošle godine mu je kćerka, bliska po interesovanjima, obezbedila karte za svih šest koncerata iz serijala “Velikani muzičke scene” u Kolarčevoj zadužbini, što ga je obradovalo koliko i Bočelijev koncert u beogradskoj Areni. “Ništa me ne odmara kao muzika. Kada god imam vremena slušam muziku. Pozorište mi već ne prija toliko. Naprosto, nisam odmoran posle pozorišne predstave”, dodaje Avram kroz smeh. A voli i da pleše.

Pošto nema mnogo slobodnog vremena, čita samo knjige koje mu ćerka preporuči kao nezaobilazne. “Premda nemam baš mnogo vremena, ćerka mi uvek donese neku knjigu koju moram da pročitam. To je, osim ličnog zadovoljstva, uživanja u dobroj literaturi, na neki način zbližavanje sa porodicom. Osim što živimo zajedno, bitno je da osećamo zajedno”, smatra Milenković. Kaže da mu kćerka nije mezimica, jer i za sinovljevu ljubav odsluša neki hit modernijeg, “tvrđeg” zvuka.

Radi porodičnog zbližavanja, Avram voli da spremi večeru za svoje i goste svoje dece. “Uglavnom su to jela od mesa u raznim sosovima. Da im se sviđa, dokaz je to što svi tanjiri i činije ostanu prazni”, hvali se Avram.

Porodicu je formirao još pre gotovo 30 godina. Kaže da je ključ uspešnog braka kompromis, međusobno nesputavanje i - ljubav. “Mi smo konzervativna sredina. Nismo tolerantni i sve pojave koje iskaču iz patrijarhalnih, uobičajenih obrazaca skloni smo da osudimo. A važno je umeti voleti. Partnera, dete... Ma, kad da ono dođe, u studentskim danima, iz ‘neoficijelne’ veze, najbitnije je da je voljeno”, mudro će Avram.

On i dalje dosta radi. Na poslu i kod kuće. Rad mu predstavlja zadovoljstvo, jer smatra da nerad umara više nego rad. Svako slobodno popodne provodi čitajući literaturu na engleskom jeziku, da bi razumeo duh jezika, ali i da bi ušao u suštinu stručnog teksta. Kolege smatraju da dobro govori engleski i kažu da je previše samokritičan kad tvrdi suprotno.

Ali, biti samokritičan je put do uspeha. Avram to dobro zna.

poziv na pretplatu na - www.ekonomist.co.yu