Zabrana višestrukog ukidanja presude prvostepenog suda u privrednim sporovima male vrednosti

Privredni sporovi male vrednosti predstavljaju posebnu vrstu sporova za koje Zakon o parničnom postupku (u daljem tekstu. "ZPP") predviđa niz pravila koja odstupaju od pravila opšteg parničnog postupka, a sve u korist naročite ekonomičnosti i efikasnosti postupka. Pa tako, u privrednim sporovima male vrednosti tužba se ne dostavlja tuženom na odgovor, ne održava se pripremno ročište, žalba se ne može izjaviti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, a rok za žalbu je 8 umesto 15 dana. Ovo su sporovi u kojima je stvarno nadležan privredni sud, a u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 EUR.

Iako ZPP predviđa niz posebnih pravila koja se primenjuju na privredne sporove male vrednosti, prilikom primene jednog od pomenutih pravila uočena je zakonska nedoslednost koja je zahtevala konačno tumačenje - razjašnjenje.

Član 383. ZPP-a predviđa izuzetak u pogledu zabrane dvostrukog ukidanja presude, budući da propisuje da će drugostepeni sud (u ovom slučaju Privredni apelacioni sud) da zakaže raspravu i odluči o žalbi i zahtevima stranaka ukoliko je u istoj parnici presuda prvostepenog suda (u ovom slučaju Privrednog suda) već jedanput bila ukinuta, osim ukoliko se radi o presudi u sporu male vrednosti.

S druge strane, član 387. ZPP-a propisuje suprotno rešenje u odnosu na gore pomenutu zakonsku odredbu, na taj način što zabranjuje drugostepenom sudu da, nakon ukidanja prvostepene presude i donošenja nove presude u ponovnom postupku, ponovo ukine presudu i vrati predmet prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje ukoliko nađe da postoje razlozi za ukidanje, pa obavezuje drugostepeni sud da u tom slučaju sam odluči o žalbi i zahtevima stranaka, a sve bez propisivanja izuzetka.

Dakle, ZPP je propisivanjem opisanog izuzetka iz člana 383. zapravo stvorio mogućnost za oprečna tumačenja u pogledu pitanja da li se zabrana višestrukog ukidanja prvostepene presude primenjuje i u privrednim sporovima male vrednosti, te da li je drugostepeni sud, nakon jednog ukidanja prvostepene presude, dužan da sam odluči o žalbi i zahtevima stranaka ili je ovlašćen da presudu ponovo ukine i predmet vrati prvostepenom sudu radi odlučivanja.

Napred izloženu dilemu definitivno je rešio Vrhovni Kasacioni sud, i to donošenjem Rešenja R1 282/2014 od dana 12.03.2015. godine, u kom je zauzet konačan pravni stav da se zabrana višestrukog ukidanja prvostepene presude i ponovnog upućivanja predmeta prvostepenom sudu primenjuje i u privrednom sporu male vrednosti, odnosno da je u takvoj situaciji drugostepeni sud dužan da odluči o žalbi i zahtevima stranaka i donese odluku, ali bez održavanja rasprave.

Sa svega navedenog, može se izvesti zaključak da je Vrhovni Kasacioni sud stao na stanovište da se izuzetak propisan u članu 383. ZPP-a odnosi isključivo na mogućnost zakazivanja rasprave prilikom odlučivanja o zahtevu stranaka u situaciji kada je prvostepena presuda već jednom bila ukinuta, ali ne i na mogućnost višestrukog ukidanja presude. Navedenim pravnim shvatanjem je konačno rešena dilema u korist efikasnosti i ekonomičnosti postupka, pravne sigurnosti i prava na suđenje u razumnom roku, a što predstavlja i zakonsku svrhu posebnog regulisanja postupka u privrednim sporovima male vrednosti.

Autori teksta:
Đorđe Novčić, Partner, JPM Janković Popović Mitić
Milica Žarkić, Associate, JPM Janković Popović Mitić