Borka Pavićević, pozorišni reditelj - Večiti sam buntovnik

U našoj porodici glavnu reč je vodio otac Vuko. Bio je profesor etike na beogradskom Filozofskom fakultetu. Ozbiljan, Crnogorac, za njega je život bio dužnost, sa jasno definisanim odnosima. Moja majka Sonja, po ocu Čehinja, bila je neuporedivo fleksibilnija i tolerantnija. Sećam se, kada su Rusi ušli u Prag, kako smo svi skočili na nju i pitali je kako se to dozvoljava. Odgovorila je da oni, za razliku od nas koji se odmah bijemo, takve stvari drugačije rešavaju. Sonja je bila učiteljica, ali je moj otac smatrao da ona ne treba da radi. Nije hteo da ljudi pomisle kako joj je svojim uticajem našao posao, dok su mnogi u poratno vreme bili nezaposleni. Tako je prihvatila da ostane u kući za primer drugima, što je mene uvek nerviralo. Verovatno da je tu početak mog feminizma. Ali, to su ti klasični, jugoslovenski brakovi. Među njima nikada nije bilo svađe, možda su stvari potiskivali, ali je postojala i neka empatija.

Detinjstvo
S ocem sam se raspravljala odmalena. Za nas nije važila uobičajena konstelacija ćerke - očevi. Vuko je, ipak, više uticao na mog brata Gorana (1950), koji je oduvek želeo da bude pilot. Iako je u vojsci završio pilotske škole, Goran je posle upisao fiziku i zaposlio se u Vinči. Kada nam je otac umro 1978. godine, odmah je otišao u pilote. Sada radi za "Hongkong erlajnz". Otac se, inače, često "žalio" prijateljima na profesionalni izbor svoje dece, jer mu ćerka radi u cirkusu, dok mu je sin nebeski šofer. Očekivao je od mene nešto ozbiljnije.
Iz Kotora smo prešli u Beograd 1948. godine. Međutim, dobar deo detinjstva provela sam na primorju, kod mamine familije. Putovanja i susreti s različitim ljudima, za mene su oduvek bili nešto prirodno. Rano sam postala osetljiva na socijalna pitanja i nepravdu. Pamtim kako mi je otac govorio da ne smem da plačem kada prosjak dođe na vrata. Rekao bi: "Nemoj da si sentimentalna, ti nisi građanska gospođica. Umesto da plačeš, uradi nešto za te ljude." I kasnije, u školi, gde je bilo dece iz različitih društvenih krugova, smetalo mi je što su devojke na igrankama ponekad izbegavale da igraju s decom radnika.

Radna akcija
Osnovnu školu, a potom i Desetu gimnaziju, završila sam na Senjaku. U gimnaziji sam uređivala školski list "Mi". Iz tog vremena sežu moja poznanstva sa glumicama Dobrilom Stojnić i Dušicom Žegarac, koja je bila zvezda Desete gimnazije zbog uloge u filmu "Deveti krug". Kao gimnazijalka išla sam i na radnu akciju, na kojoj smo gradili deo puta Bijelo polje - Kolašin. Tamo sam prvi put srela i Ljubišu Ristića. U njegovoj, zrenjaninskoj brigadi, izbio je štrajk koji se proširio na celo naselje. Bunili smo se zbog loše hrane, uzurpacije, odbijali da radimo. Ja sam prilično nadrljala. Morala sam da idem na sastanak brigade, gde sam izložena javnoj kritici.

Otpor
Od tog prvog krštenja o kolektivu i pojedincu, javio mi se otpor prema svakom dogmatizmu. Ali, bilo je i lepih stvari. Imali smo široki repertoar akcijaških pesama. Sećam se da smo pevali: Druže Tito, samo piši, radićemo i po kiši. Ti nam piši sa Kardeljom, radićemo i nedeljom. Neka piše i Jovanka, radićemo bez prestanka. Tada sam prvi put čula i pesmu o Draži. Počinjala je sa "na vrh gore Romanije Dražina se koža vije..." Kad se u Dražinoj koži "našao" Tito, nastali su problemi. Bilo nas je tamo i jednih i drugih.

Pobuna `68.
Za razliku od ljudi koji su došli u pozorište jer su se družili sa glumcima ili scenografima, ja sam, takoreći, ušla na druga vrata. Išla sam na predstave, ali sam dramaturgiju izabrala i zato što je bliska književnosti. Tada nije bilo televizora, pa smo puno čitali, a privukao me je i taj spoj moralnosti i estetike, mobilnost... Na Akademiji smo imali sjajne profesore, koji su podsticali originalnost. Neposredno pred šezdeset osmu pisala sam za "Susret", a tu su bili i "Student" i "Vidici". Pisalo se, prevodilo, telefoniralo, ljudi su išli do Pariza, Berlina... U Beogradu je gostovao i Living teatar Džulijana Beka i Džudit Maline. Klima je bila takva da je pobuna bila neizbežna. Sva ta dešavanja, razgovori o budućnosti zemlje, trećeg puta... bili su dragocena iskustvena škola. Na Akademiju je dolazio Danilo Kiš, taj intelektualni Beograd... ljudi, koji su, ma šta zastupali, bili ozbiljni i po pitanju zemlje i u odnosu na svoj život. Danas ništa nije ozbiljno. Samu pobunu doživela sam kao kreativnu situaciju, oslovljavanje identiteta, individuaciju. Danas, opet, imate to prilagođavanje.

„Razlaz“ s ocem
Najžešće rasprave s ocem imala sam baš po pitanju Nove levice 1968. godine. Bio je liberal, na liniji Marka Nikezića. Smatrao je da svojim zahtevima kočimo ekonomsku reformu i da je to uvod u raspad Jugoslavije. Trebalo mi je vremena da shvatim da je bio u pravu. Zato sam vezana za Georga Bihnera i govor Robespjera iz "Dantonove smrti". Ja sam 1968. bila jakobinac, ali sam kasnije, 1978. godine, u Narodnom pozorištu uradila adaptaciju tog komada, u kojoj smo branili Dantona i stanovište da revolucija mora da stane kada se formira država, jer će otići u teror. Tako sam se na neki način približila očevim stavovima.

Bitef i Atelje
U Atelje sam došla preko Bitefa. Bila sam na trećoj godini dramaturgije i pisala za NIN o slovenačkom pozorištu, kada su me Mira Trailović i Ćirilov pozvali u žiri Bitefa. U Ateljeu me je sačekao mladi čovek koji je čitao "Njujork tajms". Pitao me je: Šta ste radili preko leta? Rekla sam: Bila sam u Puli, Rovinju. A jeste li gledali film "Kuda posle kiše"? Gledala sam. Pa šta mislite o tome? Taj scenarista ništa ne valja, rekla sam. I onda on meni kaže: Ja sam to napisao, ja sam scenarista tog filma, Jovan Ćirilov. I od tada se družimo... Na Bitefu sam svojevremeno radila Izbor jugoslovenskih predstava. Igrali smo "Oslobođenje Skoplja", "Gornju Davču"... Bitef je doneo tu utrku, razmene, prijatelje, gostovanja. Bio je ozbiljan priključak svetskog pozorišta.

Pobeda pameti
Kada sam primljena za pripravnika u Ateljeu, završavala sam četvrtu godinu Akademije. Tu su bili Mira, Jovan, Mihiz, Ljubomir Draškić Muci. Bilo nas je malo, ali svi smo bili na jednom potezu, nije bilo samoupravljanja, birokratije. Odluke smo donosili konsenzusom, argumentima, svađom, prepucavanjem. Pobeđivao je onaj koji je bio pametniji u tom trenutku.

Nova osećajnost
Nakon 10 godina rada u Ateljeu, 1981. godine, osnovala sam Teatar "Nova osećajnost" ili "Staru pivaru". Osećala sam da je došlo vreme za taj korak. Pojavili su se Egon Savin i ta mlađa ekipa ljudi. Iskoristila sam iskustva sa Bitefa, gde su se, osim predstava, radile i nove forme organizovanja pozorišta. To se sada naziva "traženje novih prostora". Bitef je tako prvi ušao u Barutanu sa predstavom "La mama". Gde se sve nismo zavlačili Jovan i ja... U Pivari je igran "Oklopni voz", prvi komad Tomaža Pandura izveden u Beogradu, pa smo u Centru "Sava" radili "Tajnu Crne ruke", "Karminu Buranu", i još mnoge predstave antinacionalističke orijentacije... Danas kroz Skadarliju ne mogu ni da prođem. Fenomenalan prostor od 6.000 kvadrata pretvoren je u prčvarnicu od 200 radnjica, butika. Tu je mogao biti srpski Bobur. Svesna sam da se sve utilitarizuje, ali sitniji su zahtevi, kao uostalom i borba za Jugoslaviju - u svim bivšim republikama, prvo si se borio za državu, sada se boriš za plac.

Sin u četrdesetoj
Nikolu Barovića sam upoznala kada je došao da nam pomogne u vezi sa pravnim statusom "Osećajnosti" 1986. godine. Teatar je bio pred zatvaranjem, imali smo problema s Pivarom, opštinom... Naravno, čula sam za njega ranije, kao što je i on za mene čuo, ali se tada sve poklopilo. Presudno je bilo poštovanje međusobne slobode, uvažavanje integriteta druge osobe, a sve ono što je blisko, blisko je na bazi emocionalnog izbora i životnih stavova. Najbolja potvrda naše ljubavi je sin Jovan, koga sam dobila u četrdesetoj godini.

Nefornmalan brak
Formalno nismo u braku, jer pripadamo generacijama koje su odrastale na primerima Simon de Bovoar i Sartra, kojima takve stvari nikada nisu bile bitne u životu. U vreme seksualne revolucije, "dece cveća", sloboda je bila vrlina. Sada imate društvenu prisilu da se odnosi urede, pa se stari ljudi krštavaju, venčavaju, preuzimaju slave...

Čekajući Godoa
To je ono večno pitanje ko je Godo. Nema ga. Sva moja iskustva s tim komadom su jedna istorija: od Akademije, preko "Godo festa", do Beogradskog dramskog... "Godo fest" iz 1984. godine sastavni je deo priče o "Novoj osećajnosti". Bila je to prvorazredna kulturna manifestacija koja je okupila KPGT, Magazu Ljube Tadića, "Art film" sa Goranom Markovićem, Baletićem i Slavkom Vučetić. Taj deo Beograda, gde je sada Geteov institut i sedište SPO, pulsirao je intelektualnim nabojem. Za tri meseca imali smo osam premijera. Samo zamislite Svetozara Cvetkovića kako sa krilima anđela hoda po krovovima u Knez Mihailovoj... Konačno, tu je "Godo" u režiji Harisa Pašovića, koji je izveden u Beogradskom dramskom, dan pre nego što su tenkovi došli na slovenačku granicu. Još od mog dolaska u BDP, 1990. godine, kada smo štrajkovali tražeći umetničku upravu, bilo je samo pitanje vremena dokle ću tu ostati. Tu ste imali taj sistem samoupravljanja sa dodatkom rastućeg nacionalizma. Moj odgovor narastajućem ludilu bio je Centar za kulturnu dekontaminaciju.

Biografija
Borka Pavićević rođena je u Kotoru 1947. godine. Završila je Akademiju dramskih umetnosti u Beogradu i radila u pozorištima širom bivše Jugoslavije. Osnivač teatra "Nova osećajnost", početkom devedesetih bila je umetnički direktor Beogradskog dramskog pozorišta, dok od 1994. godine vodi Centar za kulturnu dekontaminaciju, nastao iz Beogradskog kruga. Bavi se i publicistikom. Pisala je za "Susret", "Književne novine", "Nin". Danas ima kolumnu u listu "Danas". Nosilac je francuskog ordena legije časti i dobitnica nagrade "Hirošimaprist".

napomena : tekst je u potpusnoti preuzet iz lista od 21.10.2007