"Redi Grup" preživeo krizu tekstilne industrije - Ne tražimo privilegije, već samo suzbijanje šverca i sive ekonomije

Andreja Radosavljević priča za "Ekonometar" kako je uplovio u privatne vode u vreme kada to nije bilo lako.

– Bilo je to početkom devedesetih godina prošlog veka kada su krenule privatne firme. Ljudi još nisu znali šta će da rade, tražili su sebe, pokušavali nešto, pa ako to ne ide tražili su nešto drugo. Vreme je bilo teško, ali srećna okolnost je bila što je tržište bilo gladno razne robe, a ponuda nije bila ponajbolja. Državne firme i veliki sistemi bili su na izdisaju, trebalo je pronaći načine kako da se dođe do robe. Prvo sam pokušao sa trgovinom. Probao sam da mi neko nešto uslužno sašije, onda sam to nudio buticima. Bilo je to vreme ekspanzije butika i malih trgovinskih sistema. Našao sam žene koje imaju mašine. Angažovao sam i majku koja se u državnoj firmi bavila šivenjem. Nabavljao sam materijale i davao tim ženama da šiju, a robu nudio buticima koji su je bez problema prodavali, pa su mi tražili još. Bio sam zatečen kako to dobro ide, pa počnem da nabavljam sve više materijala. Onda sam ušao u proizvodnju sa nekim biznis planom. Kupio sam mašine i krenuo sa tri-četiri radnika, podseća Radosavljević na svoje početke.

Iz godine u godinu je širio posao, kupovao mašine, zapošljavao ljude. Nije, kaže, precizno vodio računicu o investicijama, ali uvek je nešto ulagao, uglavnom iz sopstvenih prihoda. Kredite banaka koristio je samo kada je kupovao skupe mašine od pedeset-šezdeset hiljada evra i kada je kupovao lokale. Kako kaže, nije uzimao preko mere, samo onoliko koliko firma može da izdrži.

Pored stotinak zaposlenih u samoj firmi, angažovano je još desetak radionica sa pedesetak zaposlenih sa područja Niša, Svrljiga, Gadžinog Hana i Knjaževca koje pretežno šiju za ovu firmu, neke čak stoprocentno. Reč je o porodičnim firmama koje su osnivane u okviru programa samozapošljavanja. Tako su ljudi došli do posla i sigurnosti za celu porodicu, rade i zarađuju kod kuće. Neke radionice od samog početka rade za "Redi grup", pojedine od njih su ojačale i postale značajni proizvođači dečje konfekcije.

Jedan od najvećih problema na koje ukazuje naš sagovornik jeste nelojalna konkurencija, odnosno sivo tržište.

– Mi koji legalno radimo i zapošljavamo toliki broj radnika moramo da poštujemo sve propise i da ispunjavamo sve uslove. Na drugoj strani se okreću tone robe u sivoj ekonomiji, na buvljacima. Zelene pijace su postale – tekstilne. I sami inspektori, koji nas kontrolišu, kupuju robu na pijacama. Nama to drastično otežava položaj. Mi bismo zaposlili mnogo više ljudi i u proizvodnji i u trgovini, kada bi uslovi bili jednaki za sve. Ne tražimo mi nikakve privilegije, već samo ravnopravni status i pošten rad za sve. Da se suzbiju šverc i siva ekonomija, da se proizvodnja i trgovina vrate u legalne tokove, da država ne bude toliko represivna prema nama koji pošteno radimo i zapošljavamo ljude, navodi Radosavljević.

Veliki problem predstavlja i nedostatak radne snage. Koliko god kod nas postoji problem nezaposlenosti, toliko postoji problem ljudi koji ne žele da rade. Andreja kaže da njegova firma ima otvorene konkurse za šivače, često i za trgovce, ali da omladina neće da radi.

– Ljudi su se odvikli od radnih navika, ne mogu da provedu osam sati na radnom mestu, kao što je to nekad bilo normalno. Nekada su mladi želeli da završe školu, da se zaposle, pa da se udaju i ožene, a danas više toga nema. Otišao sam u Tekstilnu školu u Nišu i razgovarao sa profesorima da mi šalju decu koja završavaju školu. Oni su se obradovali što postoji firma koja hoće da zaposli njihove učenike. Čekao sam mesec dana, ne šalju nikog. Profesori su bili iznenađeni da niko neće da ide u tekstilnu fabriku. Mislili su da deca jedva čekaju da se zaposle, a ona bi radije da rade kod Kineza ili na pijačnoj tezgi. Nije ovde neka velika zarada, ali posao nije težak, primanja su redovna, postoji sigurnost, može prosečno da se živi, imaju osiguranje. Ali, to za mlade nije stimulativno. Kod nas se ne propagira rad u proizvodnji, već estrada i rad u neproizvodnim delatnostima, jada nam se ovaj tekstilac.

Tekstilna industrija ne može bez ljudske ruke

Radosavljević ističe da tekstilna industrija nije toliko automatizovana kao prehrambena gde mašine rade sve i gde je potrebno tek nekoliko radnika da ih opslužuju. Tekstilnoj industriji je, ipak, potrebna ljudska ruka, potrebni su krojači, šivači, vezioničari, dizajneri. To je, smatra on, dobro, jer omogućava velikom broju ljudi da dođu do posla. U tekstilnoj industriji zarade nisu velike, ali se zarada ostvaruje u masi, kroz veliku količinu proizvedene i prodate robe. Pošto mladi ne žele da rade u ovoj oblasti, radna snaga u oblasti tekstila je sve starija.

Autor: Milan Momčilović

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Ekonometar". Poziv na pretplatu www.nirapress.com)