Neda Arnerić, glumica - Imala sam malo udvarača

Dok sam u Nišu gledala dokumentarni film „Žene na filmu“ koji je i o meni, činilo mi se kao da gledam neku drugu ženu i neku tuđu priču. Zanimljivo je kada se tako posmatraju stvari. Kao da to nije moj život. A kad sam shvatila da trajem kao niški festival! Uh! Filmski festival traje 42 godine, na njemu sam prvi puta bila 1966, dakle, ja trajem 41. Uzbudljivo. S jedne strane poražavajuće, s druge strane baš sam ponosna, kaže u ispovesti za „Blic nedelje“ glumica Neda Arnerić.

Početak s 13 godina
Moja karijera je klizila nekako spontano. A na početku niti sam nešto specijalno želela niti sam mislila da će stvari sasvim otići u tom pravcu. Počela sam kao klinka, s 13 godina. Posle su dolazile ozbiljnije uloge. Kad govorimo o popularnosti ili, uslovno rečeno, slavi... ja toga ni danas nisam svesna. Odlazak na pijacu ili recimo u poštu me podseti. Ljudi me prepoznaju, reaguju. Prija. Ali niti mi je to važno niti tome pridajem značaj.

Uloga Delfine
Volela sam ulogu Delfine u makedonskom filmu „Ispravi se Delfina“. Možda je to bila čak neka prekretnica jer mi je tad prvi put bila data ozbiljna, teška uloga. Doduše, opšte je mesto da kod nas baš i nema mnogo dobrih ženskih a pogotovo ne tzv. nosećih uloga. No, mislim da sam tu Delfinu za ono vreme i onaj način snimanja dobro odigrala. To je žena koja kao nije ambiciozna ali ustvari sve radi da sprovede u delo ono što je zacrtala da treba. Negde mi je i slična. Ni ja nisam posebno ambiciozna ali kad se poduhvatim nekog zadatka onda to sprovodim maksimalno pedantno i tačno. Ako išta za sebe mogu da kažem, a verovatno i kolege, zato me pretpostavljam tako dugo i ima, to je da sam veliki profesionalac. Delfina je zacrtala da će da prepliva Lamanš pošto-poto. Iako se sve urotilo protiv nje, izgurala je. Uspela! A kad su je dočekali novinari, slava, raskošne haljine shvatila je da to nije njen život, okrenula se i otišla u nepoznatom pravcu. Jer, njoj je bilo važno da prepliva Lamanš a ostalo je prolazno, nevažno i ne ispunjava je. I mene ispunjava ono što radim, i veliki sam radoholik a ostalo je rekla bih nevažno. Jeste prateće, na momente prija, ali ne podrazumeva ni smisao ni ispunjenje.

Slučajnost

Glumom sam počela da se bavim slučajno. Odnosno, delovalo je tako. Stojim na stanovištu da je mnogo toga u našim životima predodređeno. Nisam fatalista, ali na neki način vidim to i mislim da sa četrdeset i kusur godina staža i 54 godine života imam pravo da to osećam na svojoj koži.
U tom momentu, kada sam se kao devojčica sa 12, 13 godina otisnula na taj put delovalo je slučajno i kao igra. Današnja deca nemaju takve potrebe ni manire ali, da kažem, u moje vreme i te kako su se negovale vanškolske aktivnosti. Učila sam dva strana jezika, išla na balet... kad sam otkrila da postoji dramski studio pri Radio Beogradu sama sam se prijavila, nisam ni pitala roditelje. Oni su odobravali sve moje aktivnosti, na taj način negovali tu moju radoznalost s tim, naravno, što uspeh u školi nije smeo da trpi ili da bude doveden u pitanje. Iz te dramske grupe Bate Miladinovića deca su po potrebi bivala angažovana. Moj prvi film bio je „Podne“ Puriše Đorđevića. Bila sam spontana, opuštena, nekako me nije bilo mnogo briga i, verovatno zato sam dobro odigrala. Htela me kamera.
Kasnije mi je Puriša davao uloge i u drugim filmovima koje je radio. Možda je on „glavni krivac“ za moju karijeru, hvala mu.

Istoričar umetnosti
Upisala sam Akademiju dramskih umetnosti, naravno. Međutim, pripadam onim generacijama studenata kojima je bilo zabranjeno da rade, snimaju filmove u toku studija. A pošto su mene poprilično angažovali, dosta sam radila, snimala - nisam diplomirala. Tako da sam, da bi zadovoljila roditelje a i sebe ( jer sam vaspitavana da ne treba sve staviti na jednu kartu nego čovek treba da ima i rezervu) završila istoriju umetnosti.

Obnažena pred kamerom
Mislim da se oko toga diže mnogo veća fama nego što je toga zaista bilo. Sećam se svojevremeno tih skandala u javnosti. Javljali se ljudi čak i mojim roditeljima. Moj otac je bio pukovnik, ugledni lekar, načelnik klinike. Imao je dosta neprijatnosti što mu se ćerka, koja pri tom potiče iz fine porodice, eto obnažila u jednoj sceni. Niko naravno nije uzimao u obzir činjenicu da je ta scena bila neophodna, da se na neki način kompletan film kroz nju prelama i da nije bilo nje ne bi bilo ni takvog filma. („Kvar“ Miše Radivojevića, prim. n.) Miša Radivojević je naš veliki reditelj. Evo sada u Nišu, zahvaljujući njemu prisustvovala sam najboljoj konferenciji za štampu u svom životu. To i nije bila konferencija za štampu, novinari nisu ništa pitali, ali je Miša tako inspirativno, mudro i tačno, sem o svojim filmovima, govorio o umetnicima, o odnosu umetnik-život, umetnik-profesija... taj čovek je stvarno genijalan.

Lepa žena
U početku mi je činjenica da su me smatrali lepom predstavljala zapravo otežavajuću okolnost, jer su mi uvek davali uloge lepih devojaka. Često sam, pojednostavljeno govoreći, glumila ukras u filmu što mi je strašno smetalo i onda sam želela da imam možda triput veći nos i zrikave oči ne bi li mi dali neku, kako mi to zovemo, karakternu ulogu. Međutim, kad su došli drugačiji zadaci, ti tzv. teški likovi, kad sam se oprobala i uspela i u tom smislu, onda mi više nije smetalo to što sam lepa žena.

Detinjstvo
Imala sam lepo detinjstvo, divnu baku. To je, u stvari, baka-tetka, jer moja mama je rano izgubila roditelje i odgajila ju je tetka. Moja buduća glavna baka (!) Jovanka Hrvaćanin, pisac i prevodilac, inače generacija Desanke Maksimović, bila je neobična osoba, blaga a jaka. Božiji čovek, što bi naši stari rekli. Kao da je sa druge planete. Razvijala je u meni plemenitost i skromnost, i moji roditelji su insistirali na toj skromnosti, gledano iz današnje perspektive možda čak i previše. Učili su me da budem fina, uglađena, lepo vaspitana... Umela sam da budem prilično nestašna jer mi je mašta bila bujna. Volela sam da zamišljam i izmišljam razne stvari, čitave teatre sam pravila od svog malog života. Sećam se kako su neki, kad mi je bilo sedam, osam godina govorili: ‘Ova mala će ili otići u cirkus ili će biti glumica’. Ispostavilo se tačno.

Međunarodna karijera
Ta slika koju sam vam dala je iz tog prvog perioda mog bavljenja glumom, odnosno u vreme početka moje međunarodne karijere od koje sam zapravo odustala a za koju su mi roditelji rekli: ‘Idi ti, malo putuj, uči jezike, vidi malo sveta pa se lepo vrati kući, u svoju bazu’. Tako je i bilo. Moram reći da mi se nije baš ni dopalo, posle nekog vremena činilo mi se previše teško. Moji roditelji su se čak i pobunili u jednom momentu. Nisu mi dali da potpišem jedan ugovor na 5 godina. I, hvala im zbog toga. Puštali su me da radim ovde po bivšoj Jugoslaviji ali kad su shvatili da bi moglo da se desi da tako premlada zauvek odem, poznavajući me, procenili su da to za mene nije dobro. Mislim da su bili u pravu. S obzirom na moj karakter i emotivnost, verovatno bih prolila dosta suza. No, da se u tim godinama uče jezici i putuje, to je super.

Politika
Politika se nametnula, uključila u moj, i ne samo moj, život. Neki su šetali neki su zagovarali patriotske ratove koji se ne vode, ali su svi bili u politici. Samo se mi koji se bavimo javnim poslovima više vidimo. Zaista sam mislila u to vreme da sve zlo dolazi od politike i daćemo mi to da sredimo. Onda su naišla prva razočaranja jer to ne ide baš tako jednostavno. Emocije su takođe odigrale svoje: trebalo je pošto-poto srušiti Miloševića i zbog ličnog, emotivnog bunta. Užasno sam bila besna zbog svega što je uradio. Verovala sam da možemo da srušimo taj sistem, samo sam mislila da će kasnije stvari ići lakše, brže i drugačije. Mada, moram priznati kada me je, na veliku žalost pokojni Zoran Đinđić pozvao u politiku bila sam srećna što me on zove, kao da mi je Bergman dao glavne uloge u ne znam koliko svojih filmova.

Afera Bodrum
U to vreme sam već bila pri kraju priče o politici u mom životu, tada sam već odustajala jer sam shvatila da politika nije za mene. Imala sam neke svoje principe i mislim da sam ispravno postupila. Nisam ni razočarani ni ljuta, i danas bih uradila isto. Politika je strahovito složena i komplikovana i njome treba da se bave profesionalci. Imam utisak da kod nas stvari idu polako ka tome. Podržavala bih uvek vladu koja ima eksperte, nestranačke ličnosti. Evo, pre par dana imali smo sastanak Odbora za kulturu Demokratske stranke, 90 posto ljudi u tom odboru su vanstranačke ličnosti.

Deca i muškarci
Nemam dece. Želela sam da ih imam ali nije moglo. Zato sam veoma vezana za bratovljevu decu i osećam ih, na neki način, kao da su moji.
Što se muškaraca tiče, pravo da vam kažem meni se jako malo muškaraca udvara. Isto je bilo i kada sam bila mlada. Možda su me nekim krajičkom oka i gledali, ali mi nisu prilazili. Neki prijatelji mi kažu da možda delujem odbojno, hladno i nadmeno iako nisam takva. Ne znam, ali s obzirom da mi se nisu udvarali nisam imala problem da ih odbijam. Muškarce s kojima sam u životu bila sama sam birala. I, ponosna sam na to. Sama sam, da tako kažem, smislila i svog muža. Jednostavno, mislila sam i osećala da tog čoveka treba osvojiti, i osvojila sam ga. Mislim da su u principu žene te koje biraju muškarce, samo oni toga nisu svesni. Da l’ je tako bolje? Ne znam. U mom slučaju je tako i nije loše ispalo.

Osvrt unazad
Kad se osvrnem iza sebe osnovni utisak mi je da imam još toliko toga da uradim. To, ustvari, izvire iz moje prirode. Uvek sam na neki način nezadovoljna, odnosno uvek mislim šta još treba i kako bi bilo dobro da se uradi i ovo i ono... Ne umem da se opustim, e to me strašno nervira, ne uspevam da se sasvim prepustim trenutku nekog smirenja ili zadovoljstva jer se odmah fokusiram na neki sledeći zadatak.
„Znate, kod glumaca nije aktuelno ono što je prošlo. Posao koji ste završili, naročito kada je film u pitanju, je nešto što, da tako kažem, više ne računate. Odnosno, to vas se tiče na daleko drugačiji način nego uloga koju radite ili tek treba da radite. Naravno da vam je stalo da film bude prihvaćen od publike, da zaživi ali to nije ona vrsta adrenalina koju imate kad se bavite novim zadatkom. A verujem da će film „Promeni me“ upravo prikazan na Niškom festivalu imati uspeha.

Biografija
Neda Arnerić je rođena 1953. u Knjaževcu. Završila je Devetu gimnaziju u Beogradu i studirala je Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju. Veoma zapažene uloge ostvaruje u filmovima „Jutro“, „Podne“, „Višnja na Tašmajdanu“ i mnogim drugim. Za njom su muškarci uzdisali širom stare Jugoslavije. Dobitnik je brojnih domaćih filmskih nagrada.

napomena : tekst u potpunosti preuzet iz lista od 02.09.2007