(Ekonomist) Sport i biznis - Serbia open ?

(Ana Ivanović)

Jeste da Srbija nema vekovnu tradiciju ni u gajenju trave ni u igranju tenisa, ali više nema ni opravdanje zašto je jedna od retkih evropskih zemalja bez ozbiljnijeg teniskog turnira. Ako su Mađari uspeli napraviti Hungaroring, bez auto industrije i bez i jednog vozača u Formuli 1, može valjda i Srbija sa tri tenisera u svetskom vrhu pronaći put do organizacije turnira WTA ili ATP serije. I prestati da se zadovoljava reklamom koju joj teniseri nesumnjivo prave. Nije dobra reklama mala stvar, posebno što je zemlju koštala neuporedivo manje od reklame na CNN-u, a čula se i dalje i više. I nije da je država zaslužila da profitira na uspehu teniskih zvezda, jer je nigde nije bilo dok su počinjali i probijali se samo zahvaljujući ličnom entuzijazmu i novcu koji su u njih ulagali roditelji (i retki, s mukom sticani sponzori).

Pa opet, zašto ne iskoristiti priliku koja se pruža? Zašto ne kapitalizovati postojeće uspehe, makar i samo zbog toga da bi se novim mladim teniserima obezbedili dovoljno dobri uslovi treniranja, kako i oni ne bi morali najkasnije do 16 godina napustiti Srbiju. Prilika da se profitira na teniserima ne podrazumeva oporezovanje njihovih zarađenih miliona, jer to je nemoguće. Porez na zarade od turnira teniseri plaćaju u zemlji u kojoj su novac i dobili, a za ostale prihode oporezovani su od strane zemlje u kojoj im je prijavljen boravak – Americi (Janković), Švajcarskoj (Ivanović) i Monte Karlu (Đoković). Jedini način koji je Srbiji preostao jeste da sama organizuje dobar tensiki turnir. Koji košta najmanje milion evra, ali za koji sponzori i publika stoje u redu. Što znači da takva organizacija, osim izgradnje novih, vrhunskih teniskih terena i teniskih centara, može organizatoru doneti i ozbiljnu zaradu.

(Aleksandar Bolić)

Ključ je u lobiranju
“Na Masterse odmah možemo zaboraviti, jer i postojećih devet turnira ove serije je mnogo”, kaže za Ekonomist Aleksandar Bolić, sportski direktor Teniskog saveza Srbije i direktor egzibicionaog turnira “Gemax” koji se do ove godine održavao u Srbiji. Ali da se u Beogradu može naći jedan turnir kalibra “Umaga” ili “Zagreba”, sa nagradnim fondom od oko 300-400 hiljada dolara, sasvim je realno. “Ipak, postoji problem”, kaže Bolić, “jer broj turnira u ATP ‘gold seriji’ je ograničen. Ukupno ih je 63 i trenutno su svi zauzeti. Mi šansu možemo pronaći tek ukoliko neki grad, usled bankrotstva ili bilo kog drugog razloga, odustane ili izgubi pravo na organizaciju”, objašnjava Bolić. A to se dešavalo, kaže za Ekonomist Goran Kreclović, gradski sekretar za sport, iako “iz kolegijalnih razloga” ne želi da navede imena tih gradova. Ipak, Slobodan Živojinović, direktor TSS, smatra da će novi kalendar, po kom će ATP funkcionisati od 2009. godine, ići na ruku Srbiji. “Možda će novi kalendar značiti i manji broj turnira u ovoj seriji, ali Srbija nikad nije imala bolju šansu da se izbori za dobar termin. Najrealnije je da će se to desiti upravo sa promenom kalendara, znači 2009. godine. Ukoliko, naravno, do tada ispunimo sve uslove za jednu takvu organizaciju i ukoliko budemo imali dovoljno dobru komunikaciju sa ključnim ljudima u svetu tenisa“, kaže Živojinović za Ekonomist. Kako ne postoji jasna kandidatura ili proces kojim se dolazi do ovakvog turnira, lobiranje prvo samog Živojinovića, pa onda i troje mladih tenisera, najbolji je način da se tako nešto ostvari. “Najvažniji put do turnira ići će preko kontakata koje predsednik TSS ima u svetu tenisa, pri čemu i lične veze mogu imati veliki značaj. U tom kontekstu, recimo, moglo bi da bude zanimljivo, i upotrebljivo, da je Živojinovićev kum, Jon Cirijak (ili Tirijak), inače Rumun, nekada poznati svetski teniser, pa menadžer Borisa Bekera, a danas čovek pod čijim se (nezvaničnim) patronatom nalazi desetak turnira iz ATP serije”, kaže Bolić.

(Slobodan Živojinović)

Novi tereni
Ali, da se ne bi desilo da lobiranje vrlo brzo “upali”, ili neki turnir ostane bez licence, a mi to dočekamo bez adekvatnih terena, mora se što pre na tome raditi. Nije Ana Ivanović trenirala u praznom bazenu, a Jelena Janković otišla u Ameriku, jer su tako volele, nego zbog toga što nije bilo dobrih mesta za treniranje. Ni danas nije drugačije: i pored sedam stotina teniskih terena u Srbiji, onih za vrhunski tenis i dalje nema dovoljno. Pogotovo nema teniskih stadiona sa, recimo, pet hiljada mesta za gledaoce, koji su neophodni za organizovanje i najmanjeg turnira ATP serije. Zato ministarka za omladinu i sport, Snežana Samardžić-Marković, za Ekonomist kaže da organizovanje vrhunskog turnira u Srbiji trenutno nije realno. “Za organizaciju bilo kog međunarodnog takmičenja, potrebni su kapaciteti: infrastruktura, organizacija i ljudi. Događalo se da određeni savezi prihvate organizaciju nekog velikog takmičenja, za koji ne postoje kapaciteti, pa se pred samo takmičenje nađu u velikim problemima, a država u poslednjem trenutku ne može mnogo da pomogne. Zato je važno racionalno proceniti sopstvene sposobnosti”, kaže Samardžić-Marković, ali i dodaje da se ipak radi na tome da se situacija promeni. A “promena situacije” podrazumeva pripremu za gradnju nacionalnog teniskog centra, koji bi trebalo da se nađe na prostoru iza novobeogradske Hale sportova. “Iz Nacionalnog investicionog plana predviđeno je 1,4 miliona evra za izgradnju ovog centra. Izgradnja neće početi pre iduće godine, jer kod nas je ponekad teže premestiti papire iz fioke u jednoj kancelariji na sto u drugoj, nego preneti tone šljake od proizvođača do terena. Ipak, radimo zajednički, a to uvek daje dobre rezultate”, kaže ministarka Samardžić-Marković. Da li će centar sa jednim centralnim i šest pomoćnih terena biti gotov do Univerzijade 2009. godine, kako je planirano, ne može se ni pretpostaviti.

(Snežana Samardžić-Marković)

Sekretar Sekretarijata za sport grada Beograda gleda na stvar sa više optimizma. Jer - ne mora se baš prvo takmičenje zvati Srbija Open, moglo bi se početi i sa turnirom u dvorani. “Onog trenutka kada jasno stavimo do znanja da smo zainteresovani za turnir, a to će se desiti odmah po završetku Dejvis kupa, moći ćemo i da preuzmemo takmičenje. Tačnije, Arena može biti spremna za nekoliko sati ukoliko bi se igrao turnir na brzoj podlozi ili nekoliko nedelja koliko je potrebo da se pripremi šljakasta podloga i to je sve. Jer Beograd je ‘istreniran’ kad je u pitanju organizacija velikih sportskih dešavanja. Posle evropskih prvenstava u košarci, vaterpolu, stonom tenisu, organizacije predstojećeg Dejvis kupa, mislim da neće bit nikakvih problema da se brzo i kvalitetno pripremimo i za ovakve teniske turnire”, kaže Kreclović.

“De lux”
Osim na pregovaranju i pripremi infrastrukture, postoji i treći kolosek na kom se mora raditi da bi se privukao jedan ozbiljan turnir u Srbiju - obezbeđivanje dovoljno dobrih nagrada, inspirativnih za tenisere da dođu i takmiče se, smatra Kreclović, koji kao predstavnik gradskih vlasti kaže da je grad spreman da za to izdvoji deo novca. “Bez 300 hiljada dolara nagradnog fonda ne možemo ni razmišljati o organizaciji turnira”, kaže Kreclović. Ali, to je, u stvari, tek početna investicija, jer po rečima Aleksandra Bolića, budući da je za kompletnu organizaciju turnira potrebno tri do četiri puta više novca. Potrebno je, prvo, angažovati 200-250 ljudi koji učestvuju u organizaciji, od linijskih sudija do skupljača lopti. Zatim je domaćin turnira u obavezi da svim učesnicima obezbedi vrhunski tretman u hotelima “de lux” kategorije. Na kraju, ali veoma bitno za reputaciju turnira, trebalo bi ugostiti bar nekoliko vrhunskih tenisera. “Ne dolaze Moja ili Đoković u Umag zato što im je baš taj turnir posebno drag, već zbog toga što im je plaćeno da dođu. Tako je svuda, osim na Grand Slam i Masters turnirima. Tako će biti i ovde. Verujem da ćemo i domaćim teniserima morati da platimo učešće, jer u ovom sportu nema patriotizma. Zašto bi neko od njih igrao u Beogradu besplatno, ako će za nastup u Bukureštu dobiti 30 ili 50 hiljada evra. Nemaju domaći teniseri ni bilo kakvu moralnu obavezu da čine državi uslugu, jer su svoje ime izgradili bez njene pomoći”, kaže Bolić. Što znači da za zvučna imena treba izdvojiti bar koliko i za nagradni fond. Tek tada turnir će imati šanse da traje duže od nekoliko sezona. Jer, da bi trajao, mora biti posećen, s obzirom da postoje stroga pravila koliko ulaznica mora biti prodato za vreme turnira, da bi on produžavao svoju trogodišnju ili petogodišnju licencu.

Žene popularnije
Iako se više priča i jače priželjkuju muški turniri, ni ženska takmičenja ne smeju biti zanemarena. Živojinivić kaže da je “naša obaveza da u Srbiji organizujemo vrhunsko takmičenje i za žene i za muškarce”. Kreclović i Bolić se slažu da su nam na tom polju i izglednije šanse da dođemo do licence. Čak je u vreme kada je “Gemax” imao ideju da se organizuje veliki turnir u Srbiji, postojala mogućnost da se u 2006. godini dobije WTA takmičenje četvrte, najniže kategorije. Do toga nije došlo jer niko nije bio posebno zainteresovan zbog tzv. “zlatnog izuzetka” - na takvom turniru ne mogu učestvovati prvih deset teniserki sa WTA liste. Pošto smo u tom trenutku imali jednu, nešto kasnije je i druga naša teniserka ušla u Top ten, nije bilo logike da se pravi turnir bez naših najboljih teniserki. Posebno zbog toga što kada bismo dobili turnir, ne bi se na njemu radilo jednu ili dve godine, već bi se trudili da to postane tradicionalna manifestacija. Ipak, šanse su i za bolje WTA kategorije realnije, jer nema u ženskim turnirima tako oštrih pravila kao u muškom tenisu i nije neophodno čekati tuđi neuspeh.

Naravno, žensko takmičenje nikako ne bi trebalo posmatrati kao utešnu nagradu, kojom ćemo se zadovoljiti tek ostanemo li bez ATP turnira, jer se pokazalo da je ženski tenis u poslednjih nekoliko godina gledaniji od muškog. Jeste da se i muška i ženska polufinala i finala gledaju bez slobodnog mesta, ali žene igraju pred punim tribinama po čitavu nedelju.

Zdrav biznis
Sa velikim turnirom i novim teniskim centrom omogućila bi se ne samo takmičenja već i kvalitetan rad sa mladim teniserima koji bi mogli naslediti današnje domaće teniske zvezde. Ali na kraju i ne bi trebalo da cilj bude samo “proizvodnja” vrhunskih tenisera. Ne može se reći da se u Velikoj Britaniji uzalud milioni funti troše na tenis. Jeste da Teniski savez Srbije raspolaže sa 43 miliona dinara, a teniski savez Velike Britanije sa 43 miliona funti, a da je odnos tenisera u prvih deset tri prema nula za Srbiju, ali ne može se odatle izvući zaključak da su ostrvljani taj novac uzaludno potrošili. Jer, tamo se tenis igra na svakom koraku, grade se teniski centri, niču tereni, privlače se ljudi svih doba da ga igraju rekreativno, da plaćaju članarine ili termine, da kupuju rekete i opremu za tenis. To je posao širokih razmera. I, naravno, u kome swe “vrti” ogroman novac.

Srbija je, naravno, daleko od poga, ali se, izgleda, pokrenula, u tom pravcu. Ove godine 30 odsto više dece trenira tenis u odnosu na 2006. godinu. Teniske škole su pune. Teniski klubovi, a ima ih 109, godišnje upišu 50 do 70 mališana. Širom Srbije se podižu baloni, čak se i jug zemlje teniski podiže. I na stranu to što će se, zadržimo li se na tom talasu, razvijati ozbiljan biznis, još je bitnije što će se nacija više baviti sportom, postajati zdravija. Možda će čak i domaći biznismeni, po ugledu na britanske, radije sklapati posao gledajući se preko mreže, umesto preko karafingera i slanika.

Termin

“Nije poenta samo se izboriti za jedan, bilo koji terminu u kalendaru turnira. Bitno je izboriti se za dovoljno dobar datum, koji bi teniseri bez problema uvrstili u svoj kalendar. Jer, ma koliki nagradni fond ponudili, ni jedan dobar teniser neće igrati na beogradskoj šljaci pred travnati turnir u Vimbldonu. Zagreb, recimo, ima veoma loš termin, jer ‘pada’ odmah posle Australian Open-a, pa se igrači nerado sele sa plus 30 u Melburnu, na januarskih minus pet u Hrvatskoj. Umag sa druge strane ima odličan, letnji termin, između Vimbldona i US Open-a, zato ima i dobar odziv tenisera, ali i problem što ga takmičari shvataju više kao odmor, nego kao takmičenje. Mečevi se igraju tek od pet popodne, a odmah po završetku igrači prelaze u diskoteku odakle izlaze tek u zoru ili ih iznesu, u oba slučaja u ne baš sportskom izdanju”, kaže sportski direktor TSS, Aleksandar Bolić.

(Novak Đoković)

Akademija Đoković

Ne samo država, i otac Novaka Đokovića, Srđan, planira da izgradi jedan, još veći, teniski centar. Ovaj veliki projekat, prema rečima Đokovića starijeg, trebalo bi da obuhvati prostor od 25 teniskih terena, sa centralnim terenom za pet hiljada gledalaca, na kom će biti ugrađen pokretni stakleni krov.

Prema ovom konceptu, koji se već odavno primenjuje u svetu, ovakav centar podrazumeva koledž sistem, koji, osim terena, podrazumeva i škole i hotele. Tako buduća teniska akademija Đoković, koja bi trebalo da bude u Novom Beogradu, u blizini ulice dr Ivana Ribara, podrazumeva i izgradnju hotela sa četiri zvezdice od 150 ležajeva i 20 soba za najtalentovanije tenisere.

Nije presudno, ali nije ni nevažno, za ovaj projekat, po rečima Srđana Đokovića, razumevanje su pokazali i državni organi, tako da su njegove šanse da ugleda svetlo dana sasvim realne.

poziv na pretplatu na na www.ekonomist.co.yu