(Ekonomist) Žensko preduzetništvo - Lepota biznisa

Žene su vlasnice ili suvlasnice 16 hiljada firmi u Srbiji. To je petina od ukupnog broja domaćih preduzeća. Kad se ta dva podatka uporede Srbija već ima evropski prosek, ni u Švedskoj, na primer, nema više od 22 odsto preduzetnica.

Nažalost, veliki broj preduzeća u Srbiji samo je registrovan na žensko ime. Precizniji podatak se dobija kada se vidi u koliko firmi je žena i vlasnik i direktor, jer je tada veća verovatnoća da u firmi nisu prisutne samo imenom i prezimenom. Po tom kriterijumu, prema podacima iz Agencije za privredne registre, žene upravljaju sa 6.700 malih i srednjih i 16 velikih preduzeća u Srbiji.

Aktivnije angažovanje u biznisu, po rečima Sanje Popović-Pantić, predsednice Udruženja poslovnih žena, doprinosi da se u Srbiji postepeno menja medijska slika o dostignućima žena u društvu.“Dosadašnji model favorizovao je uspehe žena na estradi, što je legitimno, ali to je samo jedna od oblasti u kojoj su žene uspešne“, kaže Popović-Pantić za Ekonomist. Ali opet, čini se da žene lakše postaju uspešni ministri, sudije, bankari, nego „privatne preduzetnice“. Da li zato što se ne usuđuju da rizikuju? Ili zato što nemaju kapital kojim bi se upustili u poslovne vode? Ili, možda (i najviše) zbog toga što se plaše da neće biti dobrodošle u svetu biznisa koji se još uvek smatra muškim poslom.

Isplativa brbljivost
Slobodanka Markov, profesor sociologije na Novosadskom univerzitetu, uradila je (metodom intervjuisanja preduzetnica) istraživanje o ženskom preduzetništvu. Ovo istraživanje je pokazalo da se žene za samostalan rad odlučuju u različitim životnim dobima, a najranije počinju one koje potiču iz porodica u kojima je postojala zanatlijska ili tradicija slobodne profesije, pa su osnovne obrasce preduzetničke kulture usvojile kroz socijalizaciju. Biznisa žena ima najmanje u seoskim područjima, pokazalo je ovo istraživanje.

Kada se već reše da se samostalno uposle, žene biraju posao za koji nisu potrebna veća ulaganja. Zato je polovina našla svoj “hleb” u trgovini, a ostatak uglavnom u uslužnim delatnostima, poput knjigovodstva, škole stranih jezika, keteringa i slično. Uglavnom su nastavljale da se bave poslom za koji su se pripremile u prethodnoj radnoj karijeri.

Ova želja da “igraju na poznatom terenu” odražava se i na dalje poslovanje u kom žene vrlo retko rizikuju. Posledica takvog racionalizma i izbegavanja da se srlja u rizične poduhvate je zadržavanje u malom biznisu. Po mišljenju Slobodanke Markov, odgovornost za vlastitu porodicu, pogotovo kod razvedenih žena, često je maska za odsustvo samopouzdanja u biznisu. Ta teza nije do kraja utemeljena, jer žene koje ulaze u biznis najčešće su obrazovane i što je još važnije, spremne da i dalje uče, pokazalo je istraživanje “Od ranjive do održive grupe”, koje je radilo Udruženje poslovnih žena i agencija MASMI. Žene tvrde da ih obaveza da rade u trouglu – deca, kuća, posao, usmerava da razviju odgovornost, doslednost i efikasnost, što su inače osobine neophodne za uspešno poslovanje.

Često se kao jedna od prednosti žena u biznisu još može smatrati (ono što im se obično zamera) “brbljivost”. Jer dobar menadžer većinu vremena provodi komunicirajući. Tu bi žene, smatra se, trebalo da su u prednosti u odnosu na muškarce, jer bolje koriste svoju veštinu komuniciranja, sposobnost slanja i primanja informacija, misli, osećaja i stavova putem verbalnih i neverbalnih signala.

Bojažljive preduzetnice
Ženska biznis scena u Srbiji daleko je od najčešće asocijacije – vitka tridesetogodišnjakinja u šanel kostimu koja veštom prezentacijom drži pažnju desetorice kolega. Dešava se, ali retko. Prvo, zbog toga što žene u biznis ulaze u 40-im i 50-im, pa im kostimi često i ne pristaju tako savršeno. Ono što je bitnije je da većina žena u Srbiji koje maštaju o započinjanju privatnog biznisa, ne čini to zato što bi da se nađe na Forbsovoj listi 500 najbogatijih ili bar na Blicovom spisku 100 najmoćnijih žena Srbije. One jednostavno traže bilo kakvo zaposlenje. Od pola miliona nezaposlenih žena koje ne mogu pronaći angažman u nekoj drugoj firmi, one ambicioznije i preduzimljivije uzimaju stvar u svoje ruke. I počinju samostalan biznis, makar i tako što odštampaju etikete pa ih lepe na tegle sa zimnicom koju bi ionako spremale, ali ih sada prodaju lokalnim prodavnicama. Ketering „Lastavica“ najbolji je primer kako je nekoliko žena izbeglica uspelo da organizuje, danas veoma uspešan posao, pomoću veština za koje im nije bilo potrebno mnogo dodatne obuke, jer i dalje su retke žene koje nisu vične varjači. Doduše ove žene iz Krajine imale su finansijsku podršku stranih nevladinih organizacija, što je bio trend polovinom devedesetih.

„Žensko preduzetništvo u Srbiji pominje se od pre deset godina, kada su međunarodni programi pomoći bili usmeravani ka ženama-izbeglicama, kao najugroženijoj kategoriji“, kaže Sanja Popović-Pantić.

Prepreke
Kad odluče da, umesto da od Nacionalne službe za zapošljavanje traže novog poslodavca, pokušaju da se snađu same, žene se na prvom koraku sreću sa problemom zvanim početno ulaganje. Često nemaju ništa u vlasništvu, pa nemaju na osnovu čega da podignu kredite. Stanovi koje su dobijale čitave porodice, pri otkupu su upisivani obično samo na ime muža. Neretko se poštuje običajno pravo da se ženska deca odriču nasledstva u korist braće. Žene iz Beograda nekako se i snađu. Ako im i nedostaje kapital, uglavnom imaju dovoljno informacija gde bi ga mogle pozajmiti, a i okolina će bez podsmeha prihvatiti njihov pokušaj. Ali monopol nad informacijama koje imaju muškarci u unutrašnjosti je ogroman, gotovo neshvatljiv za žitelje glavnog grada, smatra Popović Pantić. Možda nenamerno, ali muškarci podatke u vezi sa poslom razmenjuju uglavnom kada žene nisu prisutne – u kafani, na fudbalu ili u teretani. Iz tračeva i priča o dijetama koje žene uglavnom upražnjavaju, teško se može doznati gde se može podići najbolji start-up kredit i koje udruženje sprovodi besplatnu edukaciju za rad na računaru. Zato je ženama potrebno više volje i razmišljanja da dođu do ideje na kojoj bi mogli profitirati.

Ali ništa nije nemoguće. Firmu “Subex”, osnovala je u Novom Pazaru Behdžida Duštinac. Ideja nije bila originalna, jer počela je da mesi pite, mantije i baklave, karakterističan desert za taj kraj. “Ali potom sam došla na ideju da svoje proizvode zaštitim u Zavodu za intelektualnu svojinu“, kaže za Ekonomist Behdžida Duštinac, koja je potpisala ugovor sa kompanijom “Metro” i danas se njena robna marka “Aro” prodaje u 30 zemalja. Trpela je popreke poglede, ali ne i saplitanja, kaže. Ipak smatra da su muškarci nespremni da ozbiljno shvate ženu kao dostojnog sagovornika o poslu, a kamo li saradnika.

Balkanski sindrom
Behdžida Duštinac nije usamljena u mišljenju da muškarci nisu raspoloženi za saradnju sa ženama, njeno mišljenje deli četvrtina učesnica istraživanja „Od ranjive do održive grupe“. Neke imaju problem marginalizacije, druge su omalovažavane, a one privlačnije su žrtve agresivnog udvaranja što se dešava, ali nije dostiglo alarmantne razmere. Posebno ako se zna da je isto istraživanje pokazalo da je čak dve trećine žena koje nemaju posao reklo da je ženi u Srbiji teško da započne posao zbog “balkanskog sindroma”. Kod one hrabrije grupe žena koje su počele da se bave biznisom, taj procenat se smanjio na četvrtinu. Princip je poslovičan – ko želi nešto da uradi – nađe način, ko ne želi – nađe izgovor.

Dakle, da li možda same žene daju povod muškarcima da ih neozbiljno shvate u biznisu? Neretko, same su žrtve predrasuda da bi mogle biti “predmet” muškog šovinizma i lako se predaju, pre nego što su se i upustile u borbu. Često nemaju dovoljno samopouzdanja da kažu, ni autoriteta da nametnu svoje mišljenje, pa im je taj strah razlog za gubljenje na vrednosti u očima iskusnih kolega.

Činjenica je da u Srbiji i dalje postoje tragovi patrijarhata, ali tome nisu krivi samo muškarci. Počnu li žene da se ponašaju odlučnije, muškarci sigurno neće odbaciti dobru poslovnu ponudu, samo zato što ju je uputila žena. To, inače, dokazuju one preduzetnice koje su preživele “dečije bolesti”biznisa.

Hrabre, pa uspešne
Iskustva pokazuju da kada jednom prevladaju svoje i društvene nedostatke i afirmišu se uz pomoć (kako navode žene preduzetnice) prijatelja i porodice ali retko institucija, diskriminacija prestaje. Uspešna poslovna žena postaje ravnopravni član biznis zajednice.

(Slađana Pantović)

Slađana Pantović, modna kreatorka i vlasnica modne kuće „P...S fashion“ iz Čačka napravila je kompaniju koja danas zapošljava 289 žena i deset muškaraca, a da se nikada nije osetila loše zbog toga što je žena. “I tolika disproporcija u polnoj srukuturi zaposlenih, ne znači da sada ja vršim pozitivnu diskriminaciju u korist žena, već da se one jednostavno bolje snalaze za šivaćom mašinom od muškaraca. Lično, nikada nisam imala nikakav problem što sam žena i što sam mlada žena, u biznisu. Naprotiv, imala sam tek 25 godina kada sam započinjala posao, pa je moja priča svima sa kojima sam sarađivala bila veoma simpatična. Čak su mi zbog toga mnogi izlazili u susret”, kaže za Ekonomist vlasnica jednog od vodećih domaćih brendova ženske garderobe.

Vlasnica privatne opšte bolnice “Bel Medic”, dr Jasmina Knežević, još bolji je primer da se samo odvažnošću i rizikovanjem može postići mnogo. Em je žena, em je imala siguran, dobro plaćen i visokocenjen posao, kada je nesigurnih devedesetih odlučila da ga napusti i započne sopstveni biznis. Od iznajmljene ordinacije koju je delila sa stomatologom, napravila je privatnu opštu bolnicu na 600 kvadratnih metara na Voždovcu sa još dve ordinacije u Beogradu.”Problemi su postojali, ne zbog toga što sam bila žensko, već na primer zato što sam prelazila u uvek nesigurnu i rizičnu privatnu praksu. Zbog toga ni u roditeljima, takođe lekarima, nisam imala podršku dok se nisu pokazali prvi efekti rada”, kaže dr. Knežević za Ekonomist.

Cena uspeha
A kada se teže ili lakše kroči u toliko željene poslovne krugove, na red dolazi usklađivanje karijere sa porodičnim obavezama. Posle mnogo sati provedenih na poslu žena se vraća kući gde je čekaju sve obaveze za koje je njena nezaposlena majka imala ceo dan. Da li je uopšte moguće uskladiti dve gotovo inkompatibilne profesije – dobra majka i uspešna poslovna žena. Može, kaže Slađana Pantić, koja je gradeći svoju kompaniju rodila četvoro dece. Teško je, ali uz pomoć muža, baka, deka, dostižno. Jeste da će za vreme trudnoća drugi sticati iskustva i “bildovati” CV-e, ali ništa nije nenadoknadivo. Da se ne bi suočile sa ovakvim problemom, mlade preduzetnice sve češće zapostavljaju tradicionalne ženske poslove-vrednosti i isključivo se posvećuju karijeri. Brak je postao samo jedna od mogućih opcija savremene žene, a ne njena egzistencijalna ili logistička neophodnost.

Ali iako primorane da biraju između ličnih ambicija i tradicionalnih vrednosti, radije biraju karijeru, muškarci im izgleda to ne zameraju previše. Jer 62 odsto muškaraca u Srbiji (anketiranih preko interneta) kaže da bi se rado upustilo u brak sa ženom kojoj je karijera prioritet. Muškarci u svetu čak više kod žene vrednuju njen posao, nego li godine ili religiju. Možda zato što (za razliku od Balkana) poslušne domaćice više nisu u modi. Izgleda kao da savremeni muškarci mnogo više uživaju vozeći se brzim i ponekad opasnim poršeom, nego mirno ploveći u dosadnom a pouzdanom volvou. Samo što žene toga nisu uvek svesne, pa 74 odsto anketiranih žena smatra da su muškarci generalno zastrašeni činjenicom da pored sebe imaju ženu sa uspešnom karijerom. Većina ipak nađe muža, koji ceni što njegova lepša polovina dobro ili bolje od njega zarađuje.

Ipak tu nešto ne štima najbolje. Jer, istraživanje profesorke Slobodanke Markov pokazuje da je 40 odsto preduzetnica u Srbiji razvedeno. Možda muškarci ipak više vole mirniju vožnju, samo se toga kasno sete. Ili, je stvar samo u tome što žene koje su uspele da same postignu nešto u životu imaju visoka očekivanja od partnera i braka.

Globalna inicijativa

Inicijativa da se istakne važnost ženskog preduzetništva, što je bio cilj manifestacije “Cvet uspeha za ženu zmaja”, nije samo lokalnog karaktera. Početkom 2007. godine na konferenciji koju je organizovalo nemačko Ministarstvo spoljnih poslova, a koju je otvorila kancelarka Angela Merkel, istaknuto je opredeljenje evropskih zemalja da promovišu žene u ekonomiji, jer je njihov radni doprinos privrednom rastu veći od 50 odsto, a vidljivost i uticaj znatno potcenjen. I zato se situacija menja. U Evropskoj uniji teško je pronaći preduzeće, koje drži do svog ugleda, bez žena u vrhu menadžmenta. Irci su najažurniji po tom pitanju, pa u toj zemlji 70 odsto preduzeća u top menadžmentu ima bar jednu ženu.

U Americi, problem polne ravnopravnosti u biznisu gotovo da je prevaziđen, sudeći po činjenici da 17 žena na sat ulazi u biznis, konkretnije - žene otvaraju 420 kompanija svakog dana, usled čega je znatno prevaziđeno mačo poimanje poslovanja.

"Cvet uspeha za ženu zmaja"

U okviru manifestacije “Cvet uspeha za ženu zmaja” Udruženje poslovnih žena Srbije dodelilo je nagrade najuspešnijim preduzetnicama po dva kriterijuma – Naj model zapošljavanja žena i najevropskija ženska firma. Za najbolje upošljavanje žena nagrađene su Ružica Đurđević (“Inter-mehanika”) i Afrodita Bajić (“Afrodite Mode Collection”), u čijoj firmi od 130 zaposlenih, 95 odsto čine žene, dok modelom franšizinga upošljava još veći broj žena širom Srbije.

(dr Jasmina Knežević)

“Najevropskija ženska firma” može postati svaka kompanija koju vodi žena, pod uslovom da ispunjava evropske standarde rada, da je prisutna i konkurentna na evropskom tržištu i da uvodi novine u svoje poslovanje. Sva tri kriterijuma je ispunila je firma Jasmine Knežević - opšta bolnica “Bel medic” iz Beograda, koja je prva u Srbiji uspostavila saradnju sa stranim osiguravajućim društvima i omogućila lečenje pacijenata sa zdravstvenim knjižicama. Istu nagradu je dobila i vlasnica kompanije “Subex”, Bahdžida Duštinac.

Specijalne nagrade na ovoj manifestaciji dobila je firma “P..S fashion”, “Pozitiv O”, kreatorke Dragane Ognjenović i Madlena Zepter, vlasnica Opere i teatra “Madlenianum”.

poziv na pretplatu na na www.ekonomist.co.yu