(Evropa) Rimski bunar na Kalemegdanu, "pupak sveta" - Niti je bunar, niti je rimski

Za Rimski bunar na Kalemegdanu kažu da je pupak sveta. Mesto odakle je Orfej navodno silazio u podzemni svet Had kao magnet privlači posetioce beogradske tvrđave, koji zastaju kraj masivnih gvozdenih vrata pored puta prema Kralj kapiji. Reporteri Evrope su odškrinuli vrata tajni Rimskog bunara.

Ukopan u stenovito tlo ispod platoa Gornjeg grada, bunar dobija malo svetlosti kroz dva prozorčeta s metalnim rešetkama, koje daje crvenkastu boju hodniku od opeke visokog baroknog svoda.

Radnik obezbeđenja s ručnom lampom kroči u tamu jer je električna instalacija u bunaru neupotrebljiva.

– Jednom mi se ugasila lampa, pa sam morao da se kroz mrak vraćam na površinu. Nisam se uplašio, samo je nezgodno, pa sad nosim dve ili tri, za svaki slučaj. Možeš vrat da polomiš, na nekim mestima stepenice su veoma klizave. Videćete šta čini vlaga – na zidovima su stalaktiti, kao u pećini – kaže vodič.

Glavni hodnik se posle nekoliko metara deli na levi, gde se nalaze tri polukružne niše koje su nekad služile za postavljanje svetiljki, i desni, u koji se odlagala voda doneta iz bunara. Tu su i tri otvora u kojima su nekad bile česme.

Iako je napolju vreo avgustovski dan, u dvorani je prijatna hladovina. Vazduh je svež, bez memle, zahvaljujući otvorima za ventilaciju koji se, osim na vrhovima zidova, nalaze i na ogromnoj kupoli iznad zloslutnog otvora, osvetljenog tek slabim dnevnim svetlom.

Samo grotlo ograđeno je jakom gvozdenom ogradom, a prošle godine je, iz predostrožnosti, stavljena i rešetka, pa se bunar može videti samo kroz njene otvore.

Čuvar otvara škriputava vrata iza kojih su spiralne stepenice koje vode do dna bunara. Napravljene su tako da budu zgodne vodonošama koje su na mazgama nosile ovaj vredni tovar. Na svakih nekoliko stepenika nalazi se polukružna niša koja je služila za odmor, ali i mesto za baklje.

Silazimo polako, pipajući svaki kamen nogom pre nego što spustimo stopalo. Nekoliko desetina stepenika od vrha zid je prekriven belim staklastim slojem nalik ledu.

Drvo postavljeno još u vreme kad se gradio bunar da podupire svodove prozorčića u zidinama toliko je izlokano vodom da se na dodir uvija kao plastelin.

Posle 212 stepenika, čijoj se stabilnosti ne sme verovati, stižemo do dna. Tu vodič ostaje bez svoje lampe. Gutajući knedlu u grlu, čovek čeličnih živaca iz torbe vadi drugu. Osmeh u uglu usana upućen je našim okamenjenim licima i pogledu ka hodniku koji vodi do drugog stepeništa, ka vrhu.

Površina vode je nestvarno bistra do nekoliko metara u dubinu. Baš na tom mestu nešto je svilo svoj dom. Mali stvor koji nije viđen nigde u Srbiji. Ronioci su ga pronašli prošle godine, a stručnjaci utvrdili da je neobičan oblik amfipoda niphargus minor sket, minijaturne životinje od oko pet milimetara, kojih u Srbiji ima samo u ovom bunaru.

U polutami se čuje jeziva muzika, poput one iz filmova Alfreda Hičkoka. Upravo ovaj reditelj je, prilikom posete bunaru za vreme gostovanja u Beogradu 1964. godine rekao da „takav ambijent za njega oduvek predstavlja pravu poslasticu“.

Čuje se škripa lanaca, kapljanje vode, zagonetni zveket, jecaji i huk... Iako je bunar zatvoren za posetioce, muzika se i dalje pušta, valjda da bi zaposleni mogli da osete pravi doživljaj mesta za koje su vezana mnoga predanja.

ISTORIJA
Naučnici se odavno prepiru ko je i kada sagradio bunar. Zvanično, izgradili su ga Austrougari tokom vladavine Beogradom, između 1717. i 1739. godine, kada su znatno izmenili lice dotadašnje turske kasabe.

Prema nekim tumačenjima, atribut rimski dobio je po ambiciji Austrougara da budu naslednici zaostavštine Rimskog carstva. Doktor Vidoje B. Golubović i Zoran Lj. Nikolić, autori knjige Beograd ispod Beograda, pitaju se da li su još stari vladari Singidunuma napravili ovaj bunar koji bi legionare snabdevao vodom u slučaju da budu opkoljeni.

Istoričar Marinko Paunović kaže da postoji više pisanih dokaza da je on postojao pre austrougarske obnove Beograda. Jedan od njih je opis Beograda iz vremena despota Stefana Lazarevića (1304–1427). Njegov biograf Konstantin Konstanecki napisao je da je „despot, obezbeđujući grad hranom, ovu smestio u Rimski bunar“.

Naime, na mestu današnjeg Kalemegdana postojala je rimska tvrđava Kastrum, stalni vojni logor IV Flavijeve legije. Bila je povezana vodovodom s udaljenog izvorišta u Malom mokrom lugu, a deo te antičke vodovodne linije s velikom olovnom cevi je otkriven ispod sadašnje Biblioteke grada Beograda.

Bilo je sasvim logično da Rimljani pokušaju da iskopaju bunar kako bi vojska bila snabdevena vodom u slučaju opsade.

Prema toj verziji, počeli su s kopanjem na mestu današnjeg bunara, ali bez obzira na veliki trud, nisu uspeli da pronađu vodu. Tvrda krečnjačka stena sprečila je graditelje da produže s kopanjem tunela prema Savi. Mnogi istoričari pominju da je kasnije služio kao silos za žito, a neko vreme i kao tamnica.
Ivana Filipović, arhitekta Zavoda za zaštitu spomenika, tvrdi da je bunar sagrađen 1731. godine, da se pretpostavlja da je delo arhitekte Baltazara Nojmana koji je osmislio i Karlovu kapiju, i da slični bunari postoje na nekoliko drugih mesta u svetu.

– Rimski bunar napravljen je po uzoru na onaj Svetog Patrika, koji postoji u okviru utvrđenja u Orvijetu, 70 kilometara od Rima. Potiče iz 1537. godine, a danas posetioci mogu da siđu do nivoa vode – kaže Filipovićeva i dodaje: – Nažalost, naš je previše dotrajao da bismo mogli da obezbedimo sigurnost posetilaca, pa je poseta trenutno nemoguća.

U bunaru su mnogi izgubili život, i to na potresan način. Jedno pogubljenje iz perioda dok su vladali Austrougari budi jezu.

Kako beleži Vladimir Bunjac, autor monografije Beogradski vodovod, 1494. godine, u ratu s Turcima, kojima su jedva odolevali, Austrougari su zarobili 37 zaverenika. Odlukom Prekog suda svi su konopcima spušteni na tada suvo dno Rimskog bunara i ostavljeni bez hrane i vode.

Kada su ocenili da im se um pomračio, Austrougari su im bacili noževe da se međusobno poubijaju i prožderu. Tako je i bilo. Umrli su u najvećim mukama.

Kasnija istorija beleži da je u ovom bunaru bilo još mnogo žrtava. Na dan krunisanja Milana Obrenovića 1882. godine na njega su pokušale atentat Jelena Ilka Marković i Lena Knićanin.

Obe su bile uhapšene, a uskoro je Ilka pronađena u zatvorskoj ćeliji ugušena peškirom, dok je Lena zatvorena u Rimski bunar. Tamo je ubrzo pronađena mrtva, zajedno s ubijenim vojnikom čiji je zadatak bio da je čuva.

ISTRAŽIVANJA
Prva ozbiljnija istraživanja obavila je Vojska Kraljevine Jugoslavije 1940. godine, kad su odbačene priče o misterioznom podzemnom tunelu ispod Save, koji je godinama bio predmet brojnih nagađanja Beograđana.

Posle njih su, za vreme Drugog svetskog rata, trojica nemačkih ronilaca dobili zadatak da ispitaju dno, jer je u blizini bio smešten magacin s municijom, a pričalo se i da je tu sakriveno zlato iz državnog trezora Kraljevine Jugoslavije. Prema jednoj priči, poginula su dvojica ronilaca, a prema drugoj sva trojica, a njihova tela nikad nisu pronađena.

Možda su baš njih pronašli pioniri speleologije, koji su sredinom šezdesetih godina istraživali podzemni Beograd. Među kršom i otpacima koji su napravili debeo mulj na dnu našli su dva ljudska skeleta, kao i nekoliko životinjskih.

Naravno, pronalazak je dobio objašnjenje u priči kako je zloglasna OZNA imala običaj da koristi ovo bunarsko okno u svojim akcijama ubeđivanja uhapšenika koji nisu bili voljni da sarađuju ili su bili opasni za državu da bi ostali živi.

Jeziva sudbina žene koja je ubijena 1954. godine inspirisala je poznatog režisera Dušana Makavejeva da snimi film Ljubavni slučaj službenice PTT-a. Ljubomorni muž ubio je suprugu i bacio njeno telo u Rimski bunar.

Zločinac verovatno nikad ne bi bio uhapšen da u njegovom džepu nije pronađena tramvajska karta s istim serijskim brojem kao i ona u džepu žrtve. Kada je zločin otkriven, ronioci su pošli u potragu. U prilično bistroj vodi nisu mogli da pronađu leš. Posle deset dana sam je isplivao. Niko nije mogao da objasni kako ga nisu videli.

Odakle voda?

– Rimski bunar je pogrešno ime – niti je rimski, niti je bunar. Više je cisterna. Još je nepoznanica kako se snabdeva vodom jer ne preseca nijedno izvorište. Voda se skuplja s površine platoa

Gornjeg grada i sliva se kroz propusno tlo i akumulira – objašnjava Ivana Filipović, arhitekta Zavoda za zaštitu spomenika.

Pretpostavlja se da postoji dotok podzemnih voda sistemom sifona, prostora u koje se voda skriva i iz kojih izvire zbog razlike u pritisku. Stručnjaci kažu da je teško objasniti zašto nivo vode raste u vreme kad nema padavina i dok vodostaj Save opada.


Blago na dnu

Prečnik bunara je 3,40 metara, oko zida se nalaze dva spiralna stepeništa kojima se silazi do dubine 35,3 metara, što je gornji nivo vode. Prema najnovijim merenjima, bunar je dubok 51 metar, što znači da mu je dno nešto niže od dna Save.

Pretpostavlja se da je dno i dublje jer je prekriveno šutom i drugim materijalom koji bi, prema programu koji je Ivana Filipović napravila, trebalo da bude očišćen. Akademija tehničkog ronjenja prošle godine je obavila prvo profesionalno ronilačko istraživanje i utvrdila da mestu treba prići kao arheološkom nalazištu, jer se na dnu nalazi krupan šut, metalni novčići, nešto smeća i između jednog i dva metra taloga u kojem se još ne zna šta se sve nalazi.

Kako su objasnili ronioci, u daljem toku radova potrebne su manji usisivači pumpe kojima bi se crpeo mulj, kako ne bi bio oštećen neki potencijalni arheološki ostatak.

U poslednjih nekoliko decenija opisi stepeništa i putešestvija do vode pojavljivali su se isključivo u pričama retkih avanturista koji su ulazili krišom. Ivana Filipović kaže da je donji deo bunara odavno zatvoren za civile, jer se ne zna koliko je siguran silazak budući da stari strujni vodovi nisu uklonjeni, a novi, postavljeni pre dve godine, zbog obilne vlage nisu bezbedni.

– I mi ulazimo na sopstvenu odgovornost – objašnjava Filipovićeva.
Rimski bunar od 1723. do danas izgleda potpuno isto. Nisu izvršeni veći radovi, pa zbog dotrajalosti nije bezbedan.

poziv na pretplatu na nedeljnik na www.evropanedeljnik.co.yu