Miroslav Berić, nekadašnji košarkaški as - Moramo u Rio ako nam je basket mio!

(Miroslav Berić) Blaga narav i meka ruka glavne su odlike Miće Berića, po kojima ga pamte i navijači kojima je doneo mnogo razloga za slavlje. Momak iz "blokova", sada u sportskoj penziji, popunio je tikete sa ekipom "Mozzart sporta" uz opuštenu priču i, naravno, kaficu.

S Partizanom je osvojio tri vezane šampionske titule i dva kupa, vlasnik je jednog svetskog, dva evropska zlata i jednog olimpijskog srebra. Trofeji su je jednostavno lepili za Miroslava Miću Berića, nekadašanjeg legendarnog beka-šutera crno-belih i naše reprezentacije. S ništa manje uspeha, "ubica koševa dečjeg lica", branio je boje španske "Taukeramike", italijanskog "Skavolinija", litvanskog "Žalgirisa" i još nekoliko viđenijih evropskih klubova. I gde god da je igrao, navijači su ga naprosto obožavali.

Po završetku bogate igračke karijere, dobri momak iz novobeogradskih "blokova", nije imao jasnu predstavu o tome šta bi dalje radio, a jedino što je pouzdano znao bilo je to da nikako ne želi da sedne na usijanu trenersku stolicu. U jednom momentu prihvatio se uloge sportskog direktora reprezentacije u eri Dušana Ivkovića, posle čega je obnovio status "slobodnog umetnika", što je i dan-danas.

Na početku razgovora za "Mozzart Sport", Mića Berić se prisetio dana odrastanja u Bloku 62 i početne ambicije da postane fudbalski majstor...

– Znam da će da zazvuči malo patetično, ali bili su to neki srećni dani, kada su deca mnogo, mnogo više vremena provodila napolju. A verovatno nisu ostajala u stanovima zato što tada nije bilo kompova, mobilnih telefona i raznih igrica da nas uzmu pod svoje. Sport, a posebno fudbal, zavoleo sam vrlo rano zahvaljujući ocu i bratu koji su bili strastveni navijači "Partizana". Uz njih sam i ja postao fanatičan navijač crno-belih, koje sam pratio od fudbala, preko košarke do šaha. Imao sam 11 godina kad sam otišao na prvu utakmicu koju smo igrali protiv "Kvins Park Rendžersa". Valjda Stadion JNA nije bio nikad puniji u svojoj istoriji – kaže Mića Berić.

Pod kojim okolnostima si počeo da treniraš košarku?

– Odmah ispred moje zgrade je bio teren KK "Užička republika" koji se takmičio u takozvanoj beton ligi, ali je uvek imao mlađe kategorije. Jednom prilikom me na partiji basketa "snimio tadašnji" veteran kluba Milan Opačić koji je istovremeno radio i kao trener. Uglavnom, primetio je da sam visok, vretenast i da imam precizan šut i skoro da me je uhvatio za uvo i odveo na trening. Ipak, ubrzo sam napravio pauzu, jer sam jako dobro igrao i fudbal, da bih se tek iz drugog puta maksimalno posvetio basketu.

Kad si pomislio da bi mogao da postaneš odličan košarkaš?

- Mislim da je to bilo kad sam, iako godinu dana mlađi od ostalih, igrao za pionire "Užičke republike". Na prvenstvu Srbije osvojili smo sedmo mesto, što je za naš mali klub bio fenomenalan rezultat. To je značilo da se jako dobro radilo i treniralo, ali tamo se nisam dugo zadržao. Naime, odmah me angažovao legendarni Predrag Savić Savke, tadašnji trener pionira "Partizana". Za taj transfer moj matični klub nije dobio ništa, ali su godinu dana kasnije, kad je mojim stopama krenuo Milan Preković, izdejstvovali garnituru dresova, a-ha-ha.

Ko ti je na početku karijere bio igrački uzor?

– Moj brat je bio veliki fan Gorana Grbovića i slušajući stalno kako ga veliča, Grbu sam zavoleo i ja. Naravno, tu su bili i moji ostali idoli Divac, Paspalj, Đorđević, Nakić, kao i Danilović koji je stigao nešto kasnije. Imao sam veliku sreću i čast da igram s njima prvo u klubu, a potom i u reprezentaciji. I još moram da kažem kako sam posle Saleta Đorđevića bio prvi "Partizanov" igrač iz mlađih kategorija koji je kasnije postao kapiten prve ekipe. To je isto pošlo za rukom i Koprivici, kad je igrao oproštajnu sezonu za Partizan.

Jesi li zadovoljan onim što si postigao tokom igračkog staža?

– Iskreno, mogu da budem prezadovoljan karijerom, pogotovo kad pogledam iza sebe posle toliko godina. Dok igraš, sve se odvija munjevitom brzinom i jednostavno nemaš vremena da se opustiš i uživaš i da na pravi način sagledaš ono što si uradio u životu. Na kraju krajeva, kako da ne budem zadovoljan kad ima niz velikih košarkaša koji nisu uspeli da osvoje neku titulu ili su bili možda nepravedno zapostavljeni u medijima i nisu nikada zaigrali za reprezentaciju.

Čuvaš li medalje na sigurnom mestu?

– Kako da ne, moram zbog mog sina. Prvi put ih je video pre tri godine, kad je dovoljno porastao da bi mogao neke stvari da razume. Sigurno da će mu s vremenom ti moji trofeji sve više i više značiti.

Kako se zove naslednik?

– Aleksa i sad u junu puni sedam godina. Vižljast je i dugonog kao što sam ja bio u njegovim godinama, a da li će krenuti mojim putem, ostaje da vidimo. Ono u šta sam siguran to je da ga neću prisiljavati da trenira košarku, jer dosta sam se nagledao roditelja koji su pošto-poto od svoje dece hteli da naprave uspešne sportiste. U svakom slučaju, ukoliko odluči da se ozbiljno posveti treninzima, moraće da se nosi sa bremenom očevog imena.

Kako ćeš da ga savetuješ, pošto košarka iz tvog vremena i ova danas, nisu baš iste?

– To je tačno, jer je postalo popularno biti malo luđi i napraviti nešto što će ustalasati duhove. Nikada nisam bio takav, samo sam bio fokusiran na igru, držeći se devize "koliko vredim-vredim". Dobro, s vremenom sam se i ja korigovao, jer kako sam sticao samopouzdanje, postajao sam u tom sportskom smislu bezobrazniji. Na tom planu sam morao da se menjam i zato što kako postaješ bolji igrač, imaš sve veće obaveze na terenu, dok kao kapiten postaješ produžena ruka trenera. Sve u svemu, imaću Aleksi šta da kažem kad za to dođe vreme.

Zbog čega se nisi "dohvatio" trenerskog posla?

– Još kao igrač znao sam da po završetku karijere neću da radim kao trener, iako sam osećao da posedujem znanje i talenat za taj posao. Jednostavno sam time hteo da zaštitim sebe, jer dosta mi je bilo stresova iz igračkog perioda. S druge strane, funkciju sportskog direktora ili generalnog menadžera kako se to moderno zove, mogao bih da obavljam i to sam dokazao radeći nešto slično u reprezentaciji, za vreme selektorskog mandata Dude Ivkovića.

U kakvim si odnosima sa čelnicima crno-belih?

– Super sam sa svima i uvek ću biti deo "Partizana", radio tamo ili ne radio. E sad, voleo bih da se stvore uslovi i da se vratim u klub u nekoj novoj ulozi, normalno, ako obe strane budu zainteresovane. Vreme će pokazati. Do tada ću uredno odlaziti na utakmice i navijati.

Sigurno pratiš i reprezentativna dešavanja. Jesi li očekivao ono "špansko čudo"?

– Iskreno nisam, mada sam oduvek bio nepopravljivi optimista. Posebno sam bio skeptičan pred osminu finala i meč protiv Grčke, jer su oni do tada, uz Amerikance, igrali najbolju i najsigurniju košarku. A posle onakve partije, znao sam da možemo da se revanširamo Francuzima i Brazilcima za poraz u grupi.

Zbog čega?

– Pre svega jer smo ulazili u sve bolju formu, a i postoji nepisano pravilo da istu reprezentaciju vrlo teško možeš da pobediš dva puta na istom turniru. Momci su na kraju osvojili srebro i tako u naše redove vratili oduševljenje i euforiju iz Indijanapolisa 2002. i Poljske 2009. A realno, da nam 2010. godine nije u Turskoj oteto finale sa Amerikancima, ne bismo na tu pobedničku atmosferu čekali do Španije 2014.

Hoćemo li opet biti prvaci sveta?

– Daleko je bitnije naredno evropsko prvenstvo, pošto se preko njega obezbeđuje viza za Olimpijske igre koje su kruna karijere svakog sportiste. Već smo dva ciklusa propustili, Peking i London i jako bi bilo loše po našu košarku da ponovo izostanemo. Verujem da ćemo, predvođeni fantastičnim Teodosićem i Bjelicom, zablistati kad je najvažnije i da ćemo bar obezbediti put u Rio! Znam da su očekivanja nacije u međuvremenu porasla, ali treba biti realan. Uostalom, videćemo u kakvom će sastavu konkurenti da dođu.

Zašto se nisi pojavio na parketu na egzibicionom meču nekadašnjih asova crno-belih?

– Nisam iz prostog razloga što sam prošle godine na Kecmanovom oproštaju, poželeo da odigram koji minut, ali mi je posle nekog naglog pokreta pukla Ahilova tetiva. U toku karijere nisam imao tako tešku povredu i operaciju, ali eto, dogodilo mi se to kao rekreativcu. Iz tog razloga sam bio prinuđen da tom prelepom događaju prisustvujem u civilu, mada sam žarko želeo da se nađem na terenu i bar jednom šutnem.

KLAĐENJE ME RAZONODI, JER IMA TAKMIČARSKU DRAŽ

S kim se najviše družiš od nekadašnjih saigrača?

– U svakodnevnom sam kontaktu sa kumom Stragijem Stevanovićem, Sale Danilović mi dolazi na slavu, viđam se i sa Drobnjakom, a Tomašević mi je komšija.

Odigraš li neki tiket u vreme dokolice?

– Kao igrač se nikada nisam zanimao za kladioničarsku materiju, da bih po odlasku u "penziju" malo-pomalo počeo da se razonodim na taj način i to obično bude za vreme vikenda. Rezultate obavezno pratim u društvu drugara i osećam neku vrstu takmičarske tenzije dok se nerviram hoće li mi doći neki meč!

Izvor