Milan Knežević, tekstilna industrija Modus - Povratak otpisanih

Nisam tipičan biznismen!”, kaže ono što već znamo o Milanu Kneževiću dok prekopava po torbi uzaludno tražeći svoje vizit-karte. “Uostalom, svako ko se bavi biznisom je - budala!” Loš dan? “Ne, načelno se protivim svakom stvaranju viška vrednosti. Suprotno tome, moj životni moto je ‘Budi ono što jesi’ i, ako se već baviš biznisom, ‘Imaj mere’ i ne hrli preko zadovoljenja svojih egzistencijalnih potreba”, filozofski zaključuje.

Ništa čudno ako se zna da je ovaj 55-godišnjak diplomirao filozofiju u Sarajevu. Ali, s druge strane, nije poznat po kreativnom tumačenju “kraja istorije” vršnjaka Fukujame, nego kao vlasnik fabrike modne konfekcije “Modus”, koja je odavno “preko mere” uspešna?!

“Tačno je da sam davno zadovoljio svoje egzistencijalne potrebe, ali sam postao svestan da od Modusa zavisi čak pet hiljada ljudi za koje sam pred Bogom odgovoran, pa pristajem da budem svojevrsni zatočenik biznisa kojim se sticajem okolnosti bavim”, tumači ovaj paradoks Knežević. “Uostalom, s novcem je kao i sa ženama: što ih više ignorišeš, to te više hoće”.

Modus operandi
Modus je, inače, pre 18 godina nastao u Bosni i Hercegovini, odakle Knežević “dezertira” pred ratnim vihorom i “sa sedam mašina i svega 5.000 maraka” prelazi u Srbiju i u beogradskoj Svetogorskoj ulici zakupljuje dotle neiskorišćeni pogon “Radne žene” u kome, zajedno sa 7-8 žena, počinje da radi “26 sati dnevno”. Cela fabrika u kojoj radi oko 200 zaposlenih danas se nalazi u Pančevu, ali na staroj adresi svakoga dana je desetostruko više žena u potrazi za novim komadom garderobe. Neverovatno, među njima ima i Kineza, koji kupljenu odeću kasnije preprodaju na - buvljoj pijaci!

“I na predavanju ‘Od nule do fabrike’ objasnio sam da najviše zarađujem onda kada najviše gubim”, objašnjava Knežević svoj modus operandi. „Velikim i stalnim rasprodajama robe po ceni često nižoj od cene koštanja stičemo brojnost i naklonost kupaca. Umesto da jalovo težimo tome da zaradimo, na primer, pet evra po jednoj majici, toliko zaradimo ekspresno prodajući tri, pri čemu naši pogoni ne mogu da zadovolje tražnju, jer istoga dana rasprodamo bukvalno sve što smo proizveli. Čak i da ne zaradimo na majicama, zaradićemo, recimo, na zimskim kaputima. Osim toga, nisam pao s Marsa pa da ne znam koliko žene u Srbiji zarađuju i koliko novca mogu izdvojiti za vlastitu garderobu“.

Iako mu supruga Slavica prebacuje da je 99 odsto poslovnih poteza koje povlači užasava kao diplomiranog ekonomistu, Modus ostvaruje godišnji promet od 32 miliona dinara. „Ma kakav management skills! Od Zapada slepo prepisujemo kojekakve laže i paralaže“, sarkastičan je. Uprkos tome, Kneževićevi poslovni partneri iz Italije, ali i Japana, zadivljeni su uspešnošću njegove firme i, ispovedili su i srpskim novinarima, zapanjujuće visokim nivoom na kojem se nalaze proizvodni pogoni.

Magnum crimen
Nažalost, isto se ne može reći za srpsku tekstilnu industriju u celini, koja je, sudeći bar po zvaničnim statistikama, sva u zakrpama: u prvom kvartalu ove godine proizvodnja je smanjena za 8,8 odsto, ali je „udarnički“ proizveden gubitak od čak 57,2 miliona dolara.
„Tačno, ali to je isključivo posledica kolapsa velikih firmi kao što su Beko i Prvi maj. Treba istaći da je tekstilna industrija treća po obimu proizvodnje u Srbiji i druga po pokrivenosti uvoza izvozom. Prošle godine ostvarila je bruto promet od 2,5 milijarde evra i izvoz od 410 miliona. Osim toga, prosečne plate 80 hiljada tekstilaca zvanično su 8.000 dinara, ali se ne pominje da u privatnim firmama niko ne radi za manje od 200 evra mesečno. Štaviše, nedavno smo zaposlili 7.000 ljudi, a mogli bi već ove godine još 30 hiljada, kao nijedna druga industrijska grana“, navodi povišenim tonom Knežević.

Pa zašto to ne učine? „Nad tekstilnom industrijom sprovodi se ekonomski genocid. Tendeciozno i maliciozno lansiraju se ‘teze’ da je mrtva, pa zato o njoj niko ne mora da brine. Vlada je, štaviše, kao svoj socijalni program praktično usvojila ‘sivu ekonomiju’, u kojoj se, kada je reč samo o tekstilnim proizodima, švercuje čak 2-2,5 milijarde evra od ukupno 12 milijardi. Armija od 200 hiljada radnika radi ‘na crno’, a samo u Pančevu ilegalno posluje 80 radionica koje svoje proizvode plasiraju na - buvljaku“, ogorčen je.
„Zamislite kakvo bi tržište imali kada bi samo prepolovili sivu ekonomiju. Za 800 tekstilnih preduzeća u Srbiji to bi, u proseku, značilo rast tražnje težak milion evra godišnje. Da je država imala sluha, garantujem da bi odavno izvozili robe za više od milijardu evra godišnje. Umesto toga, ceh i dalje plaćaju oni koji legalno posluju i uredno izmiruju svoje poreske i ostale obaveze“, zaključuje optužnicu Knežević.

Magna carta
Nije, međutim, malodušan. Naprotiv. Agilni je predsednik Upravnog odbora Unije proizvođača tekstila, odeće, kože i obuće, koja okuplja 330 preduzeća sa 30 hiljada zaposlenih. Ističe da je prezadovoljan učinjenim, što mu se i na licu vidi.

„Prvo smo ukinuli katalošku prodaju Neckermann-a, uštedevši tako državi 100 miliona evra po osnovu neplaćenih carina i poreza. Zatim smo napali komisione, u kojima se neoporezovano vrtelo svih 700 miliona evra. Osnovali smo Centar za tehnološku obuku - pri mojoj fabrici u Pančevu - kao svojevrsni Greenwich Village, koji svršenim studentima nudi šansu da se dokažu. Konačno, uspeli smo da pokažemo da Vlada nije ‘vlast’, nego servis privrednika, koji je, uostalom, za to uredno plaćaju. Ukratko, postali smo pravi cluster, koji će, štaviše, Vlada ove godine početi da finansira iz budžeta, što joj je i obaveza preuzeta od EU“, raspoloženo navodi.

Stalno ga prekida zvonjava mobilnog telefona. „Napraviše od nas marsovce“, mrzovoljno ga uzima u ruku. „Kontrolišu nas, stvaraju nam iluziju da nam je život sadržajan, da su nam svi uvek dostupni...“ Zašto ga onda koristi?! „Pa, nisam baš toliki Don Kihot“, kiselo dobacuje.
U mnogo čemu, ipak, jeste...

Modus vivendi
„Mesečno na sebe trošim najviše sto evra“, zapanjuje, utoliko više što nimalo ne liči na tvrdicu. „Nisam primitivac koji svoje intelektualne i duhovne manjkavosti kompenzuje materijalnim, pa što manje mozga imaš, veći auto voziš“, objašnjava.

Vozi, inače, sedam godina star Opel Sintra, u kome uglavnom sluša - džez. „U sarajevskoj galeriji ‘Zvono’, čiji sam suosnivač bio, imali smo običaj da jedemo srpski prebranac i slušamo džez“, priseća se kroz smeh. „Mada, rado slušam i drugu vrstu ‘klasike’ - Bitlse, Dorse, Cepeline... - a kada se, kako bi Kafka rekao, ‘osećam kao naprslina na staklu’, najviše mi prijaju Albinoni, Debisi, Bah...“

Zanimljivo, vlasnika modne konfekcije oblači - supruga. „Da je ne brukam kad hodamo zajedno. Evo, ovu košulju sam platio pet evra u nekoj zabitoj prodavnici u Italiji, a ni sat ne košta više“, šeretski provocira Krajišnik iz Prijedora. „Ozbiljno, kada budem video ljude koje zaista poštujem u Gucci odelu i sa zlatnim lancem, ja ću sebi oko vrata okačiti ‘kajlu’ od sedam kila! Ali, ljudima koji imaju sebe lažni sjaj nije potreban...“

Za sebe danas ima vremena. Najradije ga provodi ne sa kolegama filozofima nego sa - teniserima. Organizovao je hepening ‘Ulični tenis’, finansira škole tenisa... „Već pet godina teniseri su mi najveća nada i drago mi je što su za ovu zemlju učinili mnogo više ispoliravši sliku o njoj nego sve naše zaludne priče“, ponosan je na Novaka, Anu, Jelenu...

Tenis, međutim, ne igra često, iako ističe da uživa u fizičkim aktivnostima. „Kojim? Pa, kopam i nalivam temelje kuće prijateljima, uvek sa radnicima istovaram šleper, čistim fabriku...“ Radnici ga, dodaje, ne gledaju zbog toga kao „čudnog svata“. „Tretiram ih kao prijatelje s kojima često mažem istu paštetu, ali radna disciplina nimalo ne trpi. Naprotiv“.
Još je pod utiskom Kastanede koga je ponovo nedavno iščitavao. „Mislim da je to kraj belatristike. A ni filozofija više ne postoji. Jer, u ‘modernom’ svetu mišljenje nikome nije potrebno; sem, naravno, ono koje proizvodi veći kapital. U potrošačkom društvu najmanje se ‘troše’ uzvišenost, ljubav, lepota i dostojanstvo, a ljudi se pretvaraju u unapred programirane mehaničke naprave“, sumorno, „špenglerovski“ konstatuje nesuđeni filozof.

„Putujem, istina, u luksuznoj kabini torpedovanog broda, ali ne pristajem na sudbinu onoga koji je pogodio cilj i - promašio sve ostalo. Naprotiv!“, vraća se Knežević bodar u realnost. „Vladi smo dostavili šta bi, kao naš partner i servis, trebalo da uradi. U suprotnom, svi tekstilci će izaći na ulice!“

poziv na pretplatu na na www.ekonomist.co.yu