Mladen Krstajić, nekadašnji fudbalski as - Suđeno mi je da krećem od porušene kuće

Šta da radim, nikad u životu nisam krenuo s krova i dimnjaka... Tako sam započeo i klupsku i reprezentativnu karijeru, a u tom stilu, izgleda nastavljam kao sportski radnik i budući trener - svedoči za "Mozzart Sport" o svom životnom putešestviju jedan od najboljih štopera koje smo ikada imali.

Blistao je Mladen Krstajić u Partizanu, briljirao u Bundesligi, vedrio i oblačio u dresu reprezentacije, ali kad je odlučio da okrene novu stranicu u sportskoj karijeri, udario je žestoko glavom o zid! Dva puta! Prvi put kad se prihvatio uloge sportskog direktora crno-belih, a drugi put nedavno, kada je konkurisao za dobijanje PRO UEFA trenerske licence. Zbog načina na koji je udaljen iz Humske, poveo je sudski spor protiv dojučerašnjih poslodavaca, a zbog nemuštog obrazloženja Trenerske komisije za dobijanje PRO UEFA trenerske licence koja je odbila njegovu kandidaturu, žaliće se, ukoliko to bude bilo neophodno, i odgovornima iz UEFA.

Nepravde su se prosto obrušile na popularnog Krleta i on ih dostojanstveno podnosi, između ostalog i zato što je, kako sam kaže, odavno navikao da u životu nikad "ne kreće sa krova i odžaka", nego od porušenog temelja. Snagu da istraje u započetoj borbi, daje mu svakodnevna podrška od znanih i neznanih pratilaca fudbalskih događanja u našoj zemlji.

S nekadašnjim asom Verdera i Šalkea družili smo se u zemunskom restoranu "Keops", slobodno se može reći, zbornom mestu partizanovaca.

Na početku razgovora smišljeno smo izbegli teške fudbalske teme i upitali našeg sagovornika da li je istina kako zvanično spada u pet najboljih proizvođača rakije u Srbiji...

– Tako kažu ljudi, a i rezultati na to ukazuju! Duga je to priča koja potiče iz moje velike ljubavi prema prirodi. Otac mi je rodom sa Žabljaka i preselio se u Zenicu da radi u železari. Živeli smo u selu Drivuša i uvek smo imali mali voćnjak. E onda je došlo da rata, izbegli smo i naivno sam mislio da ćemo se vratiti posle nekoliko meseci. Od te 1992. godine sam po hotelima i avionima, ceo život sam van kuće i uvek sam maštao o danu kad ću imati svoj dom i baštu, gde ću sedeti i uživati. Hvala bogu, taj san mi se i ostvario – kaže Mladen Krstajić, na početku razgovora za "Mozzart Sport".

Pod kojim okolnostima si došao baš u Kikindu?

– Prvo sam bio u Nikšiću desetak dana i postojala je mogućnost da obučem dres Sutjeske, ali sam odlučio da odem kod sestre u Kikindu. I dan-danas sam vezan za taj grad, tako da nimalo nisam pogrešio prilikom izbora.

Da nastavimo priču o proizvodnji rakije. Kad si došao na ideju o pokretanju tog biznisa?

Otac moje supruge je obrađivao 15-20 hektara zemlje i jednom prilikom, kad sam došao na odmor iz Nemačke, predložio sam mu da proširimo voćnjak. Posadili smo 300 stabala šljive, kajsije, malo dunje i kupili kazan za pečenje rakije, čisto da bismo mogli da sednemo pored njega, pijuckamo i mezetimo. Na taj način sve je spontano krenulo, počeo sam da kupujem zemlju i danas obrađujem nekih 300 hektara.

Šta imaš sve od posejanih kultura?

– Suncokret, pšenicu i kukuruz i sad sam u nekoj priči da se radi još nešto. Moja tašta Katica je "glavni i odgovorni urednik" za sve, dok sam ja "pozadinac" koji uči od nje i daje smernice.

U kojoj meri ti se ulaganja isplaćuju?

– U početku je bilo malo teže, dok Srbija nije uspostavila kakav-takav sistem da čovek može da se bavi poljoprivredom i da to što proizvode, proda. Osećam da je svake godine sve bolje i bolje, mada to još nije idealno. Realno, ovaj posao se ne isplati ako obrađuješ mnogo ispod 200 hektara zemlje.

Koliko imaš radnika?

– Posedujem kompletnu mehanizaciju i zato mi sav posao odrađuju tri radnika. Ja kad se zainteresujem za nešto, onda to radim maksimalno. I to prvo iz ljubavi i, podrazumeva se, zbog profita od koga će sutra koristi da imaju moja deca.

Zašto se mnogi poljoprivrednici žale na državu?

– Normalno da se žale i treba da se žale! Hvala bogu, fudbal mi je omogućio da mogu da prebrodim loše trenutke i da isfinansiram šta treba. Uglavnom, stalno imam neke nove ideje, ali sam još zelen za te stvari i učim bez žurbe.

Koliko dugo se baviš proizvodnjom i prodajom rakije?

– Destilerija "Hubert" postoji već dugo, a pre par godina, vlasnici su mi ponudili partnerstvo koje sam i prihvatio. Svako brine o svom delu i posla i malo-pomalo osvajamo tržište.

Šta vas obično ljudi pitaju kad im ponudite svoju "mučenicu"?

Zanima ih odakle nam u Vojvodini toliko voće, na šta im odgovorimo da odemo s parama u Čačak i Mladenovac, gde zakupimo ceo voćnjak. Mi nismo od onih što od kilograma dunja naprave 50 litara rakije! I onda se neki iščuđavaju što nam je rakija skupa. A mora da bude skupa kad je sto posto prirodna!

Kažeš da ima "muljanja". Šta li rade te silne inspekcije?

– Šta rade? Gaze nas iz destilerija koji plaćamo dažbine državi, dok na sve strane, na prozorima stoje natpisi: Rakija na prodaju". Da li oni kome plaćaju porez?! Zakoni moraju da postoje, ali isto tako bi morali i da se primenjuju po istim aršinima za sve. Na taj način bi se stvorila zdrava konkurencija i otvoreno tržište, na kome će kupci da biraju i onda neka pobedi bolji. I kao fudbaler sam voleo čistu i fer igru.

Zapeva li se kad se popije?

– Zapeva, da se ne lažemo, nekad na suvo, a nekad na mikrofon, čim se okupi prava ekipa i napravi dobra atmosfera.

Ko peva bolje, ti ili Savo Milošević?

– Nas dvojica pevamo različite žanrove, Savo peva narodnjake, Čolu i taj fazon. A ja sam više za Halida Bešlića i Sašu Matića. Svi divljaju uz narodnjake, lažu koji kažu suprotno! Tačno je da imamo sjajne tekstopisce i kompozitore zabavne muzike, ali brale, ne ide rakija od kajsije i dunje, bez harmonike i klavijature.

Da li bi prokomentarisao aktuelnu situaciju u Partizanu?

– Uvek sam bio i ostao uz Partizan. Danas, kao običan navijač, imam svoje mišljenje, međutim, nisam kompetentan da komentarišem bilo šta, jer ne znam trenutnu situaciju unutar kluba. Najbolje je ćutati, to sam naučio kada sam onomad "izginuo" kao sportski direktor. U svakom slučaju, nadam se boljim danima.

Pod kojim okolnostima si uopšte prihvatio direktorsko mesto, jesi li gajio iluziju da ovde stvari funkcionišu kao u Evropi?

– Jesam nastupio naivno, pošto sam dugo živeo u Nemačkoj i mislio sam da ako tamo stvari stalno idu nabolje, onda idu i u Srbiji. Zapravo, sve je bilo kontra, kako se tamo napredovalo, tako se ovde išlo u rikverc! Bukvalno sam se osećao kao da sam pao s neba.

Koliko ti je trebalo vremena da sabereš dva i dva?

– Eh, nije mi trebalo mnogo, nego nisam čovek koji tek tako odustaje, uz to, nikad nikoga ne ostavljam na cedilu. Izgubio bih obraz da sam se odmah povukao.

Ko te najviše razočarao?

– Bilo je tu nekoliko ljudi koje sam baš cenio i gledao ih drugačijim očima i oni to znaju, samo, ne bih da ih etiketiram. Ta imena neka ostanu u krugu moje porodice. Šta da radim, nikad u životu nisam krenuo s krova i dimnjaka, nego sa porušene kuće! Tako sam započeo i klupsku i reprezentativnu karijeru, a u tom stilu, izgleda nastavljam kao sportski radnik i budući trener.

Da li si na početku mogao da pretpostaviš da ćeš ostvariti tako impresivnu karijeru?

– Kao klinac sam zamišljao sebe u prvom timu Čelika i da budem iskren, dugo nisam pomišljao da ću moći da živim od fudbala. Vaspitan sam tako da mi škola bude na prvom mestu, dok sam za loptom trčao iz čiste ljubavi. Tek kad sam otišao u inostranstvo, shvatio sam da od fudbala mogu da živim.

Zar to nisi mislio i kao igrač Partizana?

– Realno, možda sam bio jedan od najjeftinijih igrača u istoriji kluba. Imao sam kontakt i sa Zvezdom, međutim, kao velikom partizanovcu, bila mi je čast da obučem crno-beli dres. Ma molio sam boga da me angažuju i peške bih krenuo iz Kikinde, tako da uopšte nisam postavljao pitanja u vezi s visinom ugovora.

Je li te drmala trema na startu bundesligaške karijere?

Koliko god sam u Partizanu prve dve godine bio ukočen, toliko sam u Bremenu bio opušten. U Beogradu sam igrao pod velikim pritiskom. Roditelji su mi bili izbegli u Bijeljinu i živeli u tuđoj kući, dve sestre bez posla, nemaju stan, nemaju ništa! Oženio sam se, supruga je ostala trudna, nismo imali stan, vozio sam "juga" na dve rate i normalno da sam igrao u grču, kad nisam znao ko mi glavu nosi! A kad su mi u Nemačkoj pare došle u džep, naglo sam se opustio i zaigrao dobro, pošto sam odmah obezbedio čitavu porodicu.

Stižeš li od brojnih obaveza da se rekreiraš, igraš li mali fudbal?

– Fudbal sam, nažalost, zapostavio, čak ne stižem ni da se ujutro istrčim malo, što mi stalno savetuje supruga Ljubica. Ali zato volim da pecam i sad kad imam mnogo više slobodnog vremena, koristim svaku priliku da dohvatim štapove, odem na reku i uživam u prirodi.

Gde najviše voliš da zabaciš udicu?

– U norveškim fjordovima! Svake godine tamo odem sa petoricom drugara iz Bijeljine, iznajmimo vikendicu i avantura je zagarantovana. Dok čovek ono ne vidi svojim očima, ne može da shvati koliko je to lep ambijent.

Upecate li više nego Jovan Memedović i njegova družina sa RTS-a?

– Obožavam sve Memedovićeve emisije, a što se tiče ulova, on uvek bude bogat, jer tamo ne može da se dogodi da ništa ne upecaš. I za razliku od aktera pomenute TV emisije, mi ribu ne vraćamo u vodu. Naravno, samo onu sa određenom težinom, jer smo prethodno platili za neograničeno sedmodnevno pecanje. E onda sledi uživancija dok ložimo vatru, pripremamo kotlić i roštilj i upravo tada počinje kulminacija lepog druženja. Ništa bez prave ekipe!

U borbi za PRO licencu, idem do kraja!

Da li ćeš, kao što si najavio, da se žališ na odluku Konkursne komisije za PRO UEFA licencu pri FS Srbije, da ne prihvati tvoju kandidaturu?


– U ponedeljak sam završio formalnosti u vezi s pisanjem i podnošenjem žalbe i uskoro bi trebalo da dobijem odgovor. U slučaju da ponovo budem odbijen, nastaviću još intenzivnije borbu i obratiću se za pomoć nadležnoj službi UEFA. Iskreno se nadam da to neće biti neophodno i da će ovoga puta oni koji odlučuju na pravilan način da sagledaju moju igračku karijeru u Partizanu i Bundesligi, zajedno sa 59 nastupa za državni tim!


Sine, na terenu su vukovi, izbori se s njima!

Priča se da bi tvoj desetogodišnji sin, jednog dana mogao da te nadmaši kao fudbaler. Šta misliš o tome?

– Mateja je odlučio da krene mojim stazama i uveliko trenira kod Ilije Zavišića u Partizanu. Vižljast je i visok kao ja, voli fudbal i neka se bori sam. Ja praktikujem samo povremeno da mu dam neki savet, a jedan od njih je glasio: "Na terenu su vukovi, izbori se s njima". Imam i kćerku Elenu koja ima 18 godina i uskoro odlazi na studije u Nemačku.

Izvor