Serbia Edition
Serbische Ausgabe
Izdanje BiH
Izdanje Crna Gora
Vesti
Miroslav Radoman, nekadašnji fudbalski sudija - Patike, pištaljka, pištolj!
Petak, 27.03.2015.
11:09
Komentari
Uprkos smutnim vremenima u kojima je ljudski život imao bagatelnu cenu, naš čuveni fudbalski sudija Miroslav Radoman nije želeo da se odrekne svojih principa. Dobro znajući da će zbog toga i te kako imati problema, kupio je pištolj! Jednom prilikom morao je i da ga se maši, posle čega je dobio nadimak "Gospodin Tri Pe", što je značilo da su u torbi jednog od najboljih sudija sa ovih prostora svih vremena uvek bile spakovane – patike, pištaljka i pištolj!
U karijeri je odsudio 180 prvenstvenih utakmica, od toga 11 večitih derbija i jedan na kojem je bio pomoćni arbitar, potom sedam finala domaćeg kupa, uz 37 zvaničnih i još pet prijateljskih mečeva na evropskoj sceni. U najboljoj i naivnoj nameri da sudijsku misiju nastavi tako što će edukovati nove naraštaje "ljudi u crnom", Miroslav Radoman je postao deo Sudijske organizacije FS Srbije. Pre dve godine, ogorčen tamošnjim sistemom rada koji se svodi na parolu "ako ne sviraš kako ti se kaže, odsvirao si svoje", napustio je Terazije 35 i sada samo sa strane posmatra taj svet!
A da se samo privremeno povukao sa fronta pokazuje to što je odmah pristao na intervju za MOZZART Sport, bez pardona, direktno ukazujući na sve anomalije i prljavštine u srpskom fudbalu. Na početku razgovora, doskorašnji sudijski internacionalac prisetio se teških dana odrastanja u malenom, ali fudbalski čuvenom malom bačkom mestu Lovćencu, odnosno "najvećem crnogorskom mestu u dijaspori", kako ga mnogi u šali nazivaju…
– Rođen sam u Brčkom, ali su moji za vreme kolonizacije stigli u Vojvodinu. Otac mi je bio vojno lice, zastavnik po činu. Velika je bila sirotinja u to vreme i jedino si mogao da uspeš u životu baveći se sportom, pošto od privrede i poljoprivrede nije bilo neke vajde. Upravo ta svest, da nemaju gde da se vrate, primoravala je momke da grizu u fudbalu. To je ključni razlog što je tako malo mesto kao Lovćenac iznedrilo sijaset dobrih igrača, a bogami i čuvara mreže, pošto sam i ja bio jedan od njih– započinje u vedrom raspoloženju priču Miroslav Radoman.
Kakav ste golman bili?
– Bio sam dosta brz i hrabar, čime sam kompenzovao nedostatak visine. Ponikao sam u FK Lovćenac u kojem sam branio do svoje 18. godine, da bi me potom trener Baćo Zečević odveo u FK Vrbas, za koji sam u periodu od 1978. do 1990. na 400 utakmica stajao na golu, bio kapiten i dvostruki omladinski reprezentativac ondašnje Jugoslavije. Punih devet sezona smo igrali u Drugoj ligi, Grupa zapad, gde su ozbiljan fudbal igrali ozbiljni znalci.
Zašto uprkos kvalitetu koji ste posedovali niste nikada prešli u veći klub?
– Iz prostog razloga što sam karijeru i sportski život koristio na veoma racionalan način. Odrastao sam u brojnoj porodici, sa petoricom braće i dve sestre, pa sam razmišljao o svima njima, tako da sam znao da moram da uspem kako se ne bih vratio na selo. Nisam žurio za parama, imao sam sve što mi je trebalo u Vrbasu i zato nisam otišao u Tursku kada sam imao priliku. Niti sam prešao u OFK Beograd, mada sam prošao probu kod Gojka Zeca.
Zašto ste se odrekli dresa OFK Beograda?
– Između stativa je bio neprikosnoven Bukarica i uvideo sam da mi je bolje da budem prvi golman u Vrbasu, nego rezerva na Karaburmi. Isplativije mi je bilo čak i kad je finansijska strana bila u pitanju. Naime, imao sam u Vrbasu astronomska primanja za tadašnje uslove.
Prevedeno na sadašnje relacije, koliko je to bilo "crvendaća"?
– Prvi četvorogodišnji ugovor koji sam potpisao donosio mi je 4.000.000 dinara i za taj novac mogao sam da kupim sedam novih "stojadina". Kasnije sam imao još dva lepa ugovora i bez problema sazidao kuću, jer sam uporedo radio u poznatom poljoprivrednom gazdinstvu "Sava Kovačević". Nešto kasnije, 1986. godine, postao sam zastupnik nemačke "Frankonije" za sportsku opremu zahvaljujući čemu sam uvećao kapital. Naravno, škole sam uredno završavao i to prvo Višu ekonomsku, posle toga i Organizacioni menadžment, da bih pre šest godina doktorirao na fakultetu za Sport i turizam, na temu "Menadžment promena u sportskim organizacijama".
Šta vas je inspirisalo da po kačenju rukavica o klin uzmete pištaljku u ruke?
– Sudija sam postao zbog velike nepravde koju smo na gostovanju Leotaru iz Trebinja doživeli moji saigrači i ja od strane arbitra iz Rume, da mu sada ne pominjem ime. Jedna njegova odluka proizvela je eksces i kada sam kasnije sređivao utiske sa tog meča, bio sam strašno razočaran. Onda sam iz čistog revolta rešio da se latim pištaljke, borim se i propagiram prave sudijske vrednosti, a ne da demonstriram ono što je onog dana u Trebinju demonstrirao dotični gospodin.
Kada ste debitovali u novoj ulozi, kao delilac pravde?
– Bilo je to 1984, u generaciji s Rakom Đurovićem, Zoranom Arsićem, Savićem i ostalima, kada je započeo trend da nekadašnji profesionalci počnu da sude, kako bi fudbal obogatili svojim razumevanjem igre. Krenuo sam od opštinskih liga, dobijao mnogo dobre ocene i vrlo brzo sam napredovao. Već sam 1992. dospeo do Superlige, odnosno tadašnje Prve lige.
Da li ste, kao i mnoge vaše kolege, svašta nešto morali da preturite preko glave po tim malim terenima, dok se niste probili do glavne scene?
– Znate kako, svi u Vojvodini su me znali kao dugogodišnjeg golmana Vrbasa i uživao sam respekt od strane svih, gde god da dođem. Rečju, ljudi su me poštovali. Takođe, dosta mi je pomogao i moj autoritet koji je proizilazio iz ličnosti. Od starta nikome nisam dozvolio da me psuje, vređa, niti da bude nasilan na terenu. To su pravila koja sam odmah usvojio i koja su me vodila kroz ceo život i karijeru, tako da sam, kako ih ja nazivam, bremenita vremena jugoslovenskog fudbala, tokom kojih je bilo svega i svačega, prošao neokaljan i neokrnjen. A kako mi je to pošlo za rukom, ni meni samom nije jasno!
Jeste li aktere na terenu i pored njega držali na distanci tako što ste im persirali?
– Ne. Ja sam imao drugi koncept koji je podrazumevao međusobno poštovanje. Mogli smo da budemo na "ti", ali to nije značilo da možemo da se vređamo. Najgora odluka na terenu je kada ne razumeš igrača, a razumeti šta on hoće i da li je prekršaj ili ne, predstavlja osnov suđenja.
Urbana legenda kaže da je u sklopu pomenutog koncepta bio i pištolj koji ste uvek nosili sa sobom. Da li je to tačno?
– Da, to je tačno. Ni na jednu utakmicu nisam išao bez "tri pe", a to su bile patike, pištaljka i pištolj! Nosim se mišlju da napišem jednu knjigu u kojoj bih opisao šta mi se sve događalo u tim teškim vremenima od 1992. do 2004. Uveren sam da bi to bio bestseler. Ipak, kao i za svaku drugu ljudsku delatnost, moraće da prođe još neko vreme kako bi te priče ugledale svetlost dana.
Možete li za ovu priliku da izdvojite neku posebnu ozbiljno situaciju ili pretnju?
– Znao se tačan šablon i model prema kojem se radilo sa sudijama, a pritisak je bio konstantan. Vi ste mogli i da ne sudite nekome, ali je ljudima iz tog kluba bilo bitno kako ćete toga dana odsuditi njihovim rivalima. Postojali su ljudi ispred klubova koji su permanentno zvali arbitre i to iz dva razloga: da bi ih zastrašivali ili da bi ih podmićavali!
Da li su na početku pokušali i na vas da primene jednu od te dve metode?
– Ja sam po prirodi teška ličnost i to toliko teška da sam ponekad i sam sebi težak! Kao čovek koji je sebi zacrtao cilj da se bori za pošteno i pravedno suđenje, nisam imao hrabrosti da to poništim, jer bih na taj način poništio samog sebe. To je poenta. Uglavnom, uspeo sam da prolazeći kroz trnje izgradim karijeru bez mrlje i na nju sam ponosan, tako da danas svakoga mogu da pogledam u oči i izgovorim: "Da, ja sam sudio, ali ništa ni od koga nisam uzeo!"
Kažete da ste pištolj uvek nosili sa sobom. Jeste li ikada morali da ga se latite?
– Imati pištolj podrazumeva da si spreman da ga upotrebiš, a ako nisi u stanju da to učiniš, bolje je da ga ostaviš kod kuće! U to vreme su otimali kola, pretili, ulazili u svlačionice i, bogami, zbog svega toga morao sam da ga imam uz sebe. A samo jednom prilikom sam morao da ga izvadim i to kada sam bio pomoćni sudija na jednom važnom meču. Navijači su sa unutrašnje strane upali u svlačionicu i morao sam da reagujem, jer bi u suprotnom sudije bile prebijene. A lično sam najozbiljniju pretnju doživeo u jednom baraž meču u Crnoj Gori. Čovek kojeg nisam poznavao ušao je u svlačionicu i rekao: "Nećeš ti nama ovako suditi u Podgorici!" Mirno sam mu rekao da on ima pištolj, ali da pištolj imam i ja, da ima i on majku, kao što je imam ja! Kasnije sam trpeo posledice tog verbalnog duela, međutim, na kraju su stvari došle na svoje mesto.
Da li su neke utakmice bile teže za suđenje od ostalih?
– Svakako. Na primer, svi "Zvezdini" i "Partizanovi" mečevi u Crnoj Gori bili su teški za suđenje, kao i oni Železnikovi i Obilićevi. Trebalo je da ovi klubovi imaju zaštitu kad odu u goste i to zaštitu u smislu da ih ne tuku i da im ne otimaju. E tu je bio Mićo Radoman kome se kaže: "Idi tamo i sudi po PS-u!"
U kontekstu ove priče, jedno pitanje se nameće samo po sebi. Da li ste imali kakvih problema sa Željkom Ražnatovićem Arkanom, tadašnjim predsednikom Obilića?
– U to vreme sam ga prihvatio kao čoveka koji traži isto ono što su tražili "Partizan" i "Zvezda", a pritom nije želeo od sudija da "poginu" zarad njegovih ciljeva. Iz tog razloga nikada nije rekao "navijaj" ili "pomozi", jer te reči iz njega nisu mogle da izađu. U odnosu na neke druge, bio je pravi gospodin. E sad, da li je to bilo ovako ili onako, zavisilo je od sudije do sudije. Jedino što je Željko imao loše savetnike koji su ga "palili", ali s njim nisam imao nijedan problem.
Po čemu pamtite debi na evropskoj sceni?
– Internacionalni sudija sam postao 1995, da bih četiri godine kasnije sudio Ligu šampiona. U to vreme smo bili pod sankcijama i bilo je otežano otputovati bilo gde. Kasnije se dogodilo bombardovanje, zbog čega sam imao dodatne poteškoće. Na primer, kada je trebalo da sudim Škotska – Češka ili Engleska – Francuska, rekli su mi otprilike: "Mi vas bombardujemo i oni neće da im vi sudite".
Ima li kakvih pritisaka na sudije kao kod nas?
– Apsolutno ne. Imate gospodski tretman, ne trpite nikakve pritiske, niko vas ne zove pre utakmice, niti vam ko ulazi u svlačionicu. Kada stvari stoje tako, milina je suditi. Ima čovek koji je zadužen da vas oceni i tu ocenu pošalje nadležnima, a vi ste srećni što ste išli "napolje" da odsudite neku utakmicu.
Da li ste donosili pogrešne odluke na terenu?
– Jesam i nema sudije koji nije grešio. Kasnije sam te situacije preživljavao na traumatičan način, što je najviše mogla da oseti moja porodica. Naročito teško je bilo mojoj deci da razumeju kada u novinama nešto pročitaju, ili kada im kažu "tata ti je lopov" ili "tata ti je Cigan ili Grobar". Ipak, učinjene greške me nisu pokolebale, pomno sam analizirao propuste i uvek izlazio još jači i sigurniji na teren. I ovde bih dodao da je greška-greška samo kada je učinite nenamerno. Namerna greška ne postoji, jer ko namerno pogreši, ne bi smeo više da sudi!
Sudeći po učestalim burnim negodavanjima naših klubova, sva je prilika da naši najbolji arbitri greše namerno.
– Iskren sam čovek i držim se one krilatice da istina boli kratko i jako, a zabluda čitav život! Ja sam moju zabludu rešio pre dve godine kada sam izašao iz Sudijske komisije koja je sebe tako namestila u fudbalu, da može dobro da živi. A sve greške koje čine aktuelni arbitri proistekle su iz pogrešnog selektiranja sudija za određene utakmice.
Hoćete da kažete da su pogrešni ljudi bili na pravom mestu?
– Izvinite, ali utakmice između Zvezde i Vojvodine sa dva neispravna gola ili "Partizana", kada se greške guraju pod tepih, ne može da sudi neko ko nije dorastao tom zadatku. Ili može, on je dorastao, samo što je poslat na to mesto da tako odsudi. Iz tog razloga sam pre dve godine napustio tu čuvenu komisiju koju vodi onaj gospodin iz Aleksinca (Bogoljub Stepanović, prim. aut.), dok ostali statiraju, jer nisam hteo da slušam njegova naređenja u vezi s tim koga i gde da delegiram. Jednostavno, morao sam da se pomirim sa istinom da fudbalskoj Srbiji ne trebaju ljudi kao što sam ja! Ostao mi je neukaljan obraz od 1992. do 2004. godine i hteo sam da takav i ostane.
Može li se reći kako je naš najbolji sudija Milorad Mažić izašao iz "vašeg šinjela"?
– On i Vlada Glođović su zajedno polagali kod mene u vreme kada sam bio predsednik Sudijske organizacije u Vrbasu. Isto tako Ninić, Reljić, Beljović i još mnogo njih u toj generaciji. Jedini moj doprinos prema Miloradu Mažiću je to što je polagao kod mene. Kasnije smo se razišli, on je našao svoj put u Beogradu, sudi dobro i kvalitetno i želim mu da još dugo bude na tom nivou.
Kakvi su izgledi da se danas jedan mlad sudija, koji se jedino oslanja na znanje i poštenje kao što ste nekada vi, suvim kvalitetom probije do vrha?
– Veoma slabi, pošto svoj i moralan može da bude kratko vreme, ukoliko želi da dođe u priliku da pokaže šta zna. Model u srpskom suđenju je takav da još od opštinske lige imate neke koji hoće da im sudije ispunjavaju "muzičke želje" i ako im te želje ispune, onda će preći u veći rang. U tom većem rangu sačekaće ih neki isti takvi koji će ih sprovesti dalje, da bi im na kraju već pomenuti gospodin iz Aleksinca saopštio: "E, ti ćeš da budeš internacionalac, ali pod uslovom da bude tako i tako!" Srbija ima hrabrih i poštenih sudija i treba im dozvoliti da oni sude, a ne da budu kamikaze u rukama rukovodilaca.
OTKAZ ANTIĆU JE KATASTROFALNA GREŠKA
Na koji način doživljavate konstantno posrtanje našeg nacionalnog tima?
– Jedno moram da kažem – katastrofalna greška srpskog fudbala je bila kad su odstranili Radomira Antića, čoveka koji je obnovio kult reprezentacije! Igrači su taman ponovo počeli da poštuju trenere i reprezentativni dres, a navijači su se vratili na tribine. Rečju, izvšio je koheziju svih potrebnih elemenata da bi državni tim bio državni u pravom smislu te reči. E onog trenutka kad je proradila srpska sujeta, tipa "nećeš ti biti veći od mene", odsečene su ruke, noge i zelena grana na kojoj je počivala reprezentacija. Sve je uništeno. Uzaludno je što imamo strahovit igrački potencijal, kada nemamo rukovodstvo koje razume fudbal i potrebe te igre.
Zašto ti, bez dileme vrhunski igrači, nisu ni senka kada dođu da igraju za Orlove?
– Zato što mnogi praktično dođu samo da ispoštuju poziv i za njih je to odmor u odnosu na obaveze u evropskim klubovima. Kada promene taj pristup i počnu da se ponašaju kao Zlatan Ibrahimović – koji igra za Švedsku iako ne mora – imaćemo državni tim kao nekada.
MODERNI SUDIJA JE REGISTRATOR
Šta je ključno za sudiju kako bi postao vrhunski?
– Danas FIFA i UEFA kažu da sudija ne mora da bude fudbaler i da ne mora da razume fudbal, nego samo da sankcioniše i bude registrator događaja na terenu. Imamo i timski rad sa šestoricom sudija, više nema lidera, pošto su svi ravnopravni. E sad, ne kažem da je to ni loše ni dobro, jer šest ljudi može da napravi šest grešaka, dok jedan čovek može jednu ili nijednu, a može i šest. Za ovu komparaciju je bitno vreme, jer su ranije sudije morale da razumeju fudbal, da znaju šta je prednost, šta je namerno igranje rukom... Veliki treneri današnjice najviše se žale upravo na to sudijsko nerazumevanje fudbala, a tvrdim da je za sudiju upravo to najvažnije, kako ne bi remetio uspostavljeni ritam igre na terenu.
Piše: Milorad Plazinić
Izvor:
Fudbalski savez Srbije
Mozzart d.o.o. Beograd
Stepanović & Šipka Beograd
FK Crvena zvezda Beograd
FK Partizan Beograd
Karaburma