Saša Branković, psihijatar - Plaše nas glad i gubitak posla

Svaka peta osoba u Srbiji pati od nekog anksioznog poremećaja, u čijoj osnovi je strah i razne manfestacije poremećenog osećanja straha. Prosečan Srbin se plaši bolesti, gubitka posla, smrti, rata, krize, gubitka voljene osobe... Još mnogo zastrašujućih događaja nalazi se na spisku strahova koji opterećuju modernog čoveka i tako ga uvlače u svet anksioznosti, najrasprostranjenijeg psihološkog poremećaja.

Ipak, mnogo više od svetskog rata, inflacije ili globalne krize, na raspoloženje i kvalitet života prosečnog Srbina, utiču međuljudski odnosi u porodici i na poslu. Za pomoć psihijatru se zato najviše obraćaju oni koji trpe nepravdu i netoleranciju na poslu, šefa koji ih kinji.

U ovim problemima krije se najbazičniji strah - za egzistenciju, jer sve dok imamo posao prehranićemo porodicu, a nismo u mogućnosti da ga tako lako menjamo, i zbog toga uglavnom trpimo nezadovoljstvo. Gubitak posla ravan je gladovanju, rasulu porodice, gubitku socijalnog statusa... To je upravo ono od čega se najviše strahuje - kaže, u intervjuu za "Novosti", dr Saša Branković, psihijatar iz Klinike za psihijatriju Kliničkog centra Srbije.

Ipak, normalno je da barem malo strahujemo od gubitka posla u današnje vreme?

- Jeste, strah je ponekad poželjan. Strah je osećanje koje nas, u suštini štiti ili motiviše, i nije uvek stanje koje zahteva lečenje. Ali, ako je strah iracionalan, i potpuno obuzima osobu, onemogućava obavljanje svakodnevnih poslova, ako smetnje traju nekoliko meseci, skoro svaki dan, trebalo bi se obratiti psihijatru za pomoć. Nažalost, većina ljudi se nikad ne obrati stručnjaku, što zbog predrasuda, ili zato što ih porodica, čak i lekari koji nisu psihijatri odvraćaju od odlaska kod stručnjaka.

Kako se prepoznaju oni koji previše strahuju?

- Ljudi koji su anksiozni imaju uverenje da je život opasan i da treba da se zaštite od neke opasnosti koja realno ne postoji. Da treba da se zaštite, što ih dovodi u stanje kada se aktivira mnogo telesnih simptoma sve do napada panike. Drugi se emotivno povlače i padaju u tugu i depresiju.

Koliko dugo pacijenti čekaju pre nego što se jave lekaru?

- Mnogi mesecima, čak i po nekoliko godina trpe tegobe, nesvesni uzroka, obijajući pragove lekarskih ordinacija. Oni ne znaju da, ako nema organske osnove, uzrok lupanja srca, stomačnih tegoba, vrtoglavica i glavobolje, treba tražiti u duši.

Kako se prepoznaje osoba koja je u stalnom strahu?

- Osoba često ima osećaj da će "eksplodirati", da će izgubiti kontrolu nad sobom, da će joj se desiti nešto strašno. Anksiozna osoba je stalno u stanju "pripravnosti", stalno je na oprezu, misli da joj se sprema neka opasnost. Anksioznost nije vezana za konkretan objekat ili osobu. Uvek je zabrinuta, često ima knedlu u grlu, nesanicu i čitav niz fizičkih simptoma poput lupanja srca, osećaja gušenja i zadihanosti, poremećaj vida, trnjenja u rukama i nogama, hormonalne probleme, hiperaktivnost, brzo pražnjenje creva, glavobolje i osećaj obruča oko glave.

Kako se strah očitava bolovima ili drugim telesnim tegobama?

- Strah je odličan glumac, može da odglumi bilo koju telesnu senzaciju. Jer, centar za emocije u glavi povezan je sa svakim delom tela. Nedavno sam imao pacijenta koji je s vremena na vreme ljude video iskrivljene. To je bila posledica anksioznosti.

Ko je skloniji strahovima, koji tip tip ličnosti?

- Češće mlađe žene do četrdesete godine razviju anksiozni poremećaj od muškaraca, a među muškim polom, to su oni koji su emotivniji po prirodi. Treba znati da se anksioznost ne krije uvek iza naizgled nervozne i svadljive i plačljive osobe, već vrlo često pod hladnokrvnom maskom i mirnim ponašanjem. U kasnijim godinama i žene i muškarci očvrsnu i ređe podležu strahovima i anksioznosti, reakcije su manje burne.

Kako im pomažete?

- Malo se zna da se ovaj poremećaj nekada može rešiti za svega nekoliko dana. Anksioznost i depresija su poremećaji koje psihijatri veoma uspešno i lako leče, kombinovano, razgovorom i lekovima. Oni koji su se izlečili objašnjavaju prethodni život kao da su sve vreme "vozili pod ručnom", a novo stanje opisuju kao preporod.

Da li može da se stvori zavisnost od lekova?

- Zavisnost od leka znači da terapija mora da se ukida postepenim smanjivanjem doze, ništa teže i opasnije od toga. To nije bolest zavisnosti. Ne treba niko da se plaši da će ceo život morati da pije lekove.

Mogu li se ojačati mehanizmi odbrane?

- Svako se kroz iskustvo uči, i tako priprema za nove nepredviđene, pa i loše događaje. To se vežba i kroz razgovor sa psihijatrom, ali ne postoji univerzalna šema ili savet kako se odbraniti od stresa, loših ljudi i događaja. Sve je individualno. Ono što svaki čovek za sebe svakoga dana može da uradi jeste da vodi uredan život, dovoljno da spava, kvalitetno da se hrani, i da ima redovnu fizičku aktivnost. Time se stvara otpornost na stres.

Kako sebi možemo da pomognemo?

- Nekad je potrebno da stanemo na loptu, da uvidimo šta nam nedostaje, šta nam smeta, šta treba da izbegavamo, a šta nas može ispuniti. Treba izdvojiti vreme da radimo ono u čemu uživamo, i što nam puni baterije. Ako smo non-stop aktivni i ne možemo da stanemo - nekada je dovoljno da se uživa u samoći, meditaciji.

Da li pozitivne misli, autosugestija mogu da pomognu u prevazilaženju problema?

U to ne verujem. Takvih metoda ima mnogo na internetu, ali smatram da to ne pomaže. Razgovor sa terapeutom je najbolji način razgovora sa sobom. To je mogućnost da se iz nekog novog ugla vidi sopstvena situacija, život i otkriju nove mogućnosti.

Da li postoji neka predispozicija da određeni ljudi jednostavno reaguju na događaje anksioznošću?

- Da. Anksioznosti su sklonije umetničke duše, emotivci, oni koji doživljavaju lepo i umetnost jače nego ostali, kojima zadrhti srce ili puste suzu na sliku, film ili muziku. Druga strana iste medalje je predispozicija da se odreaguje anksioznim poremećajem.