Geološko skladištenje CO2 - Korak ka rešavanju klimatskih promena

("Vattenfall")

Jedan od zahteva oko kojeg se najviše raspravljalo tokom nedavno održane konferencije u Limi jeste smanjenje globalnog zagrevanja. Klimatske promene dovode do porasta temperature, pa ako želimo da tu promenu ograničimo na predviđena dva stepena Celzijusa, do 2050. godine emisija ugljen-dioksida u atmosferu mora biti bar dvostruko manja. To je teško ostvarivo, naročito ako uzmemo u obzir da su fosilna goriva i dalje glavni izvor energije a da se njihovim korišćenjem oslobađa velika količina štetnih gasova.

Jedan od načina za rešavanje ovog problema i sprečavanje emitovanja ugljen-dioksida u atmosferu je projekat koji sprovodi švedska kompanija "Vattenfall" u Nemačkoj. Projekat "CO2 SINK" koji traje poslednjih nekoliko godina je izuzetno uspešan. U elektrani se spaljuje ugalj, oslobađa ugljen-dioksid koji se hladi i komprimuje u tečnost. Ovom metodom izdvaja se preko 90% ugljen-dioksida koji se zatim smešta u šupljine unutar tla. Potrebne su podesne geološke formacije gde CO2 ostaje zarobljen ispod stena i naslaga gline, kao što su već iscrpljena ležišta nafte i gasa.

- Ugljen dioksid se akumulira ispod stena iznad koje postoji i nepropustan sloj gline, tako da gas ne može da prođe. Ispod ovog sloja gline, deo stene je porozan, pa se tu gas slobodno širi i ostaje na mestu - objašnjava Fabian Moller iz "CO2 SINK" programa.

"Hvatanje" i geološko skladištenje ugljen-dioksida je dostupno i tehnološki izvodljivo zahvaljujući znanju i iskustvu koje je stečeno pri naftno-geološkim istraživanjima i eksploataciji ležišta uglja, pri sprovođenju odlaganja otpada na velikim dubinama, te pri zaštiti podzemnih voda. Primena ove tehnologije predstavlja dugotrajno rešenje, jer kako naučnici tvrde, podzemna skladišta mogla bi zadržavati CO2 stotinama i hiljadama godina.

Kada se ugljen-dioksid ubrizga u tlo, potrebno je pratiti veliki broj fizičkih i geohemijskih procesa. Ispod zemlje, on se ponaša kao tečnost. Da bi se pratila podzemna migracija CO2, naučnici testiraju reakciju ugljen-dioksida na temperaturu i seizmičke talase. Kako je ovaj gas bez mirisa i boje, postoji ceo niz instaliranih uređaja koji mogu da detektuju njegovo potencijalno curenje, tako da se ovaj sistem može smatrati bezbednim.

- Skladištenje CO2 je siguran proces, ne predstavlja opasnost jer imamo sve metode zaštite. Na primer, ovaj ventil na površinskom delu postrojenja se sam zatvara a takav bezbednosni ventil imamo i na dubini od 40 metara. Ovo je isti standard koji se primenjuje u skladištenju prirodnog gasa, kao rezultat višedecenijskog iskustva - napominje Fabian Moller.

Podesna dubina za skladištenje iznosi preko 800 metara, gde su pritisak i temperatura dovoljno visoki da omoguće utiskivanje gusto komprimovanog CO2, čime se stvaraju uslovi za skladištenje maksimalne količine gasa. Iz sigurnosnih razloga se skladištenja planiraju na dubinama većim od 1.000 m, dok se ekonomskom granicom smatra 2.500 metara, jer sa porastom dubine raste i količina energije potrebne za utiskivanje gasa.

Važno je napomenuti da se ovom metodom ne prikuplja CO2 iz atmosfere, već iz izduvnih gasova velikih industrijskih izvora, kao što su termoelektrane, cementare, naftna postrojenja i sl. Za sigurnost ovog procesa kritičan je period utiskivanja i neposredno nakon njegovog prestanka. Zato je potrebno detaljno pratiti smeštanje fluida u geološke formacije i kasnije sprovoditi program monitoringa. Naravno, potrebno je imati i program sanacije u slučaju da podzemno skladište CO2 ne funkcioniše na predviđeni način. Kad se jednom ugljen-dioksid bude nalazio u porama ležišne stene počeće delovanje procesa otapanja i mineralizacije, čime će se zapravo trajno vezati u podzemnim slojevima tla.

U niskim koncentracijama, CO2 je prilično bezbedan. Ipak, veoma je važno upoznati građane o mogućim opcijama njegovog skladištenja, pa su u švedskoj kompaniji "Vattenfall" posetioci dobrodošli. Razgovarajući sa inženjerima mogu da saznaju sve o ovoj novoj tehnologiji.

Evropske kompanije danas imaju više iskustva sa ovim načinom skladištenja ali se veći broj projekata očekuje tek u budućnosti. Prvi projekat skladištenja CO2 započela je 1996. godine norveška kompanija "Statoil" u Severnom moru. U slanoj formaciji lociranoj 250 km od obale Norveške, skladištenje dostiže milion tona CO2 godišnje.

Ako nastavimo ovim tempom, do 2030. godine preko 80% proizvedene energije i dalje će poticati iz fosilnih goriva. To podrazumeva dalje emitovanje štetnih gasova staklene bašte, pa je skladištenje ugljen-dioksida jedan od načina očuvanja naše planete.

Takođe, ovo je metoda kojom Evropa želi da preuzme vodeću ulogu kada je u pitanju iznalaženje rešenja za rastući problem sve ozbiljnijih klimatskih promena.

- Evropa mora da preume lidersku ulogu u razvoju ove tehnologije i to će svakako biti jako dobro za nas kada su u pitanju inovacije i otvaranje radnih mesta. Takođe, tu su i izvozne mogućnosti, zato što, ako želimo međunarodni dogovor u obezbeđivanju smanjene emisije CO2, moramo da uključimo Kinu i Indiju. Ove zemlje su veoma zavisne od uglja kada je u pitanju proizvodnja njihove struje – naglašava Chris Davies, član Evropskog paramenta.

Mada skladištenje ugljen-dioksida nije čarobno rešenje za sve probleme, ono je sigurno korak i spona koja će pomoći do stvaranje nekih novih i još naprednijih rešenja za smanjenje emitovanja CO2, a samim tim i manjeg zagađenja naše, već ugrožene, planete.