Zašto Srbija nema nijedan pogon za recikliranje stakla - Stakleni otpad izvozimo, ambalažu uvozimo

Staklo je idealan materijal koji se može reciklirati nebrojeno puta, a da to ne utiče na njegov kvalitet. Reciklaža jedne tone stakla štedi oko 40 odsto energije i 50 odsto vode potrebne za proizvodnju nove staklene ambalaže, dok se zagađenje vazduha smanjuje za oko 20 procenata. Tako kaže nauka. U Srbiji, ipak, važe druga pravila. Staklo je ovde materijal koji je najlakše i najisplativije baciti u kantu za smeće. A tako bačeno staklo završava na deponijama gde mu je potrebno 5.000 godina da se raspadne.

Dok se u Evropskoj uniji u proseku reciklira 70 odsto staklene ambalaže, u Srbiji taj broj je oko 45 odsto. Niska stopa ne iznenađuje ako se ima u vidu da je broj reciklažnih kontejnera mali, da je svest privrede i građana i dalje niska, a da naša zemlja nema nijedan pogon za recikliranje stakla, pa se i ono što se sakupi ovde, izvozi, najčešće u Bugarsku i Hrvatsku. I tako Srbija izvozi staklo za recikliranje, a staklenu ambalažu uvozi.

Jedna reč može da promeni sve – investicije. Da bi na adekvatan način proradio pogon za reciklažu stakla u Aleksincu u koji godinama nije ulagano, potrebne su investicije, otkriva u razgovoru za portal Cirkularna ekonomija direktor Fabrike za reciklažu stakla Grejač Radosav Stojilković.

Isto važi i za Fabriku stakla u Paraćinu koja je u stečaju, ali kako je izjavila premijerka Ana Brnabić prilikom posete ovom gradu u januaru, rešavanje sudbine fabrike je prioritet za Vladu Srbije. Prema njenim rečima, potencijali fabrike su ogromni i zato Vlada već razgovara sa zainteresovanim investitorima.

– Ukoliko uspemo da je oživimo, bićemo izvoznici staklene ambalaže za ceo region – izjavila je tada premijerka.

Budućnost je možda svetla, ali sadašnjost je na staklenim nogama. Prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine, na tržište Srbije je 2019. godine plasirano 61.979 tona staklene ambalaže. Operateri za upravljanje ambalažnim otpadom su preuzeli 27.743 tona staklene ambalaže, odnosno 44,8 odsto čime je postavljeni cilj od 43 odsto ostvaren.

Ali, ne treba da čudi što je taj cilj, u poređenju sa Evropskom unijom, nisko postavljen. U razgovoru za portal Cirkularna ekonomija generalna direktorka kompanije Sekopak Violeta Belanović Kokir ističe da je EU sa primarnom selekcijom počela još 1992, dok je Srbija krenula znatno kasnije, tek 2010. godine.

– Dok je njima cilj da do 2025. recikliraju 75 odsto staklenog ambalažnog otpada, u Srbiji je cilj 48 odsto. Infrastruktura za reciklažu u Srbiji nije dovoljno razvijena, a staklo je specifičan materijal, drugačiji od ostalog ambalažnog otpada, zbog čega lokalne samouprave odlažu sa uvođenjem primarne selekcije. Neophodno je raditi na uključivanju što većeg broja gradova u primarnu selekciju – kaže Belanović Kokir.

Upravo zato su Giz, Naled i Sekopak pokrenuli projekat "Upravljanje staklenom ambalažom na Zapadnom Balkanu" čiji je cilj povećanje reciklaže stakla za 20 odsto u lokalnim samoupravama u kojima se projekat sprovodi. Četiri grada u Srbiji dobiće kontejnere za odlaganje staklene ambalaže – Niš 300, Sombor 150, Kragujevac 120, Varvarin 30. Time će više od pola miliona stanovnika Srbije imati priliku da staklo odlaže u reciklažne kontejnere.

Sombor je za učešće u projektu izabran zbog dosadašnjeg uspešnog poslovanja gradskog Reciklažnog centra koji je otvoren 2012. godine, otkriva za naš portal master inženjer zaštite životne sredine i pomoćnica direktora za oblast higijene i zaštite životne sredine JKP Čistoća Sombor Vanja Vlaškalić.

Udeo staklene ambalaže u ukupnom otpadu raste iz godine u godinu. U početku, tokom prve četiri godine poslovanja Reciklažnog centra, prikupljene količine staklenog otpada bile su zanemarljive, objašnjava naša sagovornica. Razlog leži u visokim troškovima transporta i niskoj prodajnoj ceni staklenog ambalažnog otpada.

– Tek od 2017. godine stavili smo akcenat na formiranje sakupljačke mreže, te smo sa prikupljenih 22 tone staklene ambalaže u 2017. godini, dostigli čak 200 tona u 2020. godini, što je svakako značajno povećanje, koje ima tendenciju daljeg rasta – kaže Vlaškalić i dodaje da udeo staklene ambalaže u ukupnom otpadu iznosi 33 odsto.

Vlaškalić primećuje da iako je zakonom odavno propisano da su vlasnici ugostiteljskih objekata dužni da o svom trošku izvrše nabavku tipskih posuda za odvojeno odlaganje sekundarnih sirovina, u praksi to još nije zaživelo.

– Kako bismo podigli nivo prikupljanja pomenute vrste otpada, odlučili smo da u saradnji sa našim dugogodišnjim operaterom za upravljanje ambalažnim otpadom, obezbedimo tipske posude za odlaganje stakla i ustupimo ih na korišćenje zainteresovanim pravnim licima, naravno uz novčanu nadoknadu. Ovaj model u primeni je od 2018. godine – otkriva Vlaškalić.

Građani ne mogu da učestvuju u prikupljanju stakla na ovaj način jer je otkup od fizičkih lica obustavljen. Ali zahvaljujući projektu "Upravljanje staklenom ambalažom na Zapadnom Balkanu" građani Sombora imaće priliku da staklo odlože u jedno od 150 specijalnih kontejnera.

Zvona će se nalaziti na javnim površinama i biće dostupna stanovnicima grada i žiteljima svih 15 seoskih mesnih zajednica. Takođe, u planu je postavka zvona i u nekoliko prigradskih i vikend naselja.

Ali, sama činjenica da će se povećati primarna selekcija staklenog otpada ne znači da će to staklo biti reciklirano u Srbiji. Staklo koje JKP Čistoća Sombor prikupi, predaje se operateru koji vrši izvoz u Hrvatsku. Ipak, ni to ne treba da nas čudi.

Kako kaže Violeta Belanović Kokir, u Srbiji ne postoji mogućnost zatvorenog sistema reciklaže staklene ambalaže – da se od boce dobije boca, pa se zato staklo izvozi. S druge strane, staklena ambalaža se uvozi.

– Nažalost, proizvodnja staklene ambalaže u Srbiji је na vrlo niskom nivou. Najveći deo ambalaže se uvozi iz susednih zemalja – Hrvatske i Bugarske. Fabrika Stakla u Paraćinu već duži niz godina ne može da izađe u susret zahtevima privrede koja koristi staklenu ambalažu jer svojom tehnologijom proizvodnje ne ispunjava njihove standarde. Fabrika za reciklažu stakla Grejač u Aleksincu ne reciklira staklo, ne priprema ga kao tkz. cullet za fabrike stakla, već vrši direktno izvoz ka Bugarskoj – ističe generalna direktorka Sekopaka.

Zašto je to tako, objašnjava u razgovoru za portal Cirkularna ekonomija direktor Fabrike za reciklažu stakla Grejač Radosav Stojilković. Prema njegovim rečima, pogon u Grejaču je u funkciji i radi, međutim trenutno ne može da zadovolji standarde prerade stakla za potrebe staklara.

– Prošle godine došlo je do promene vlasničke strukture, Grejač je kupila Unitrade grupe iz Bugarske. Trenutno se bavimo sakupljanjem, transportom i skladištenjem stakla. Kada se firma stabilizuje, možda do kraja godine, razmislićemo o investicijama u reciklažni pogon kako bi se jedan deo sakupljenog stakla preradio u Srbiji. Do tada, izvozimo staklo u Bugarsku i onda se ono reciklira u našem pogonu u Sofiji koji na godišnjem nivou preradi 45.000 tona stakla – objašnjava Stojilković.

Naš sagovornik otkriva da osim ambalažnog otpada koji prikupljaju od sakupljača i ugostiteljskih objekata, sakupljaju i staklo od prozora i elektronskog otpada. Partnerima iz privrede obezbeđuju 58 kontejnera koji se koriste za sakupljanje stakla. Na pitanje da li razlog za nizak procenat recikliranja stakla leži u neisplativosti, Stojilković odgovara:

– Staklo je jedna od najjeftinijih sirovina za reciklažu, pa samim tim veći deo prihoda ide na troškove sakupljanja i transporta. Pored toga što je specifičan materijal za sakupljanje, vi morate da imate odgovarajuće posude za sakupljanje koje nisu nimalo jeftine. Da bi sistem bio isplativ, mora da se razvija primarna selekcija kod privrede i samih građana. Tu već dobar posao rade sami operateri ambalažnog stakla, tako da očekujem da u bliskoj budućnosti imamo povećan broj sakupljene količine stakla. Sada nemate ni kome da predajete staklenu ambalažu u Srbiji, fabrika stakla u Paraćinu je godinama u stečaju i ne radi na adekvatan način i jedino što vam ostaje je izvoz, uglavnom u Bugarsku, Mađarsku i Hrvatsku – navodi probleme u ovoj industriji Stojilković.

Ako su investicije prva ključna reč u povećanju stope reciklaže stakla, druga je edukacija. Svi naši sagovornici slažu se da je edukacija u ovoj oblasti neophodna. Stojilković ističe da će se edukacijom i podsticanjem sistema primarne selekcije otpada uštedeti prostor na deponijama. Osim toga, kako kaže, sekundarna selekcija i razvrstavanje otpada u reciklažnom centru je veoma skupo.

– Problema u ovoj oblasti je mnogo, ali dobro je da ekološka svest i građana i privrede ipak raste poslednjih godina, vidim to na terenu – primećuje Stojilković.

Edukacijom će se baviti i projekat "Upravljanje staklenom ambalažom na Zapadnom Balkanu". Slogan projekta je "Zvono te zove – recikliraj staklo", a cilj je podstaći građane na reciklažu.

– Uveliko pripremamo plan edukacije građana, kako bismo, čim zvona budu postavljena, krenuli sa intenzivnijom komunikacijom poruka kampanje. Građani bi trebalo da promene svoj odnos prema otpadu i uključe se u primarnu selekciju. Napravićemo vodič koji će nakon projekta i ostale lokalne samouprave moći da koriste kao primer dobre prakse – kaže Violeta Belanović Kokir iz Sekopaka.

Vanja Vlaškalić takođe veruje da će edukacija, uz postavljanje odgovarajuće infrastrukture, doprineti povećanju svesti o značaju stakla. Kada su postavljeni mrežasti kontejnere za odlaganje pet ambalaže u Somboru, građani su se vremenom navikli da vrše primarnu selekciju ove vrste otpada, otkriva naša sagovornica. Zato veruje da će građani prihvatiti i mogućnost odlaganja staklene ambalaže u tipske kontejnere.

– Nadamo se da ćemo uz dobru informativno-edukativnu kampanju koja sledi, građanima još više približiti pojmove primarne selekcije otpada i ponovne upotrebe sirovina, kao i benefite koje ova delovanja pružaju životnoj sredini. Kako je staklo jedini materijal koji se može 100 odsto reciklirati i nebrojeno puta vraćati u proces reciklaže, veoma nam je važno da i građani budu svesni ovih činjenica – napominje Vanja Vlaškalić.