Dnevnik jednog direktora: Super Đorđe

Kod Đorđeta je teže doći na sastanak nego zakazati skener u bolnici. Sedeo sam za kancelarijskim stolom i čekao da završi telefonski razgovor. Sedamnaesti po redu u prethodnih pola sata. Kada bi završio razgovor i dao mi znak da možemo da pričamo, telefon bi mu nanovo zazvonio. "Izvini, samo još ovoga da otkačim", umiruje me pokretom ruke, dok slušam novi razgovor. "Kako to misliš, nije naručena dobra cev? Pa, ko je trebao da to uradi? Goca iz nabavke? U redu, zatvorite ventile i sačekajte, sa’ću da vidim sa njima u čemu je problem…" Još nije spustio slušalicu, a već okreće novi broj: "Alo, Goco, ti si… Stole zove sa gradilišta, ne uklapaju mu se profili. Majku mu, pa, znate li vi kolko košta radni sat dizalice. Znate da sad treba da jurim Kovačevića da ponovo preveze. Moram opet da idem na gradilište i da ih organizujem", završava razgovor i širi ruke. "Ništa ne mogu bez mene. Šta ćeš…"

Takav je Đorđe oduvek. Zato se i ne ljutim na njega. Počeo je da razvija firmu pre petnaest godina, kada je imao troje zaposlenih. Uvek je imao veliku energiju za posao, a o postavljanju cevi zna sve. Naučio u Nemačkoj. Počeo kao fizikalac, a kasnije napredovao do šefa gradilišta. Kod Švaba je, valjda, i naučio da bude precizan i da sve primeti. Pogrešnu dubinu rova, svaki pogrešni spoj na cevima, svaki preveliki nagib… Sve to Đorđe ume da primeti. Jedino ne zna da primeti da mu je firma porasla i da sada ima dvesta četrdeset radnika. Da je, takođe, zaposlio i dovoljno rukovodilaca, plaćenih da rade ono što im titula govori – da rukovode. Đorđe i dalje radi kao kad su počeli u onoj trošnoj kućici na Dušanovcu, odakle su sklapali prve poslove.

"Alo, Stevo, vozi do banke i javi se Simiću da ti potpiše garanciju, posle je odnesi Mariji u finansije… Đokiću, je l’ me čuješ? Donesi mi one čizme, ipak idem na gradilište da vidim šta su ovi zajebali… Lana, koliko je bilo danas uplata? A, jesu li uplatili oni iz "Energogradnje"? Nisu? O, majku im… zovi ih na svaki sat i pitaj šta ima novo… Đuriću, koliki je danas kurs? Pa, jesi li kupio evre? Nisi? Pa, jesam li ti sto puta rekao kupuj jeftino, prodaj skupo? Aaaaauh… Slušaj Đorđeviću, je l’ imamo u magacinu još onih cevi sa malim premerom? Imamo! Bravo, sokole. Šalji ih u Ovču na gradilište, a ja ću se čuti sa Perićem da mu kažem da ovoga puta ne naprave spojeve k’o prošli put… Raciću, ‘alo Raciću, gde mi je Racić? Ne radi više kod nas? Pa, ko je sad u logistici? Dobro, reci tom Kuzmanoviću da organizuje sutra četiri kipera na most u Batajnici." I opet širenje ruku: "Ništa ne mogu bez mene, šta ćeš…"

Vidim ja da od sastanka nema ništa. A jedva sam uspeo da ga zakažem. Reče mi sekretarica na izlasku da može da me nekako ubaci za dva meseca. Naravno, dodala je tiho, ukoliko direktor ne bude bio odsutan tog dana. Nema veze, rekao sam, nije toliko hitno. Kao kada bih Supermena usred akcije spasavanja planete, zamolio da mi donese vruću picu. Imao sam neki utisak da će mu opet nešto iskrsnuti, pa nisam hteo ni da zakazujem.

I bio sam u pravu. Svakako se ne bih video sa njim. Posle mesec i po dana čuo sam da je u bolnici, da je moždani udar bio jak i da je stanje veoma ozbiljno. U firmi nisu znali ni šta će biti sa njim, a kamoli sa firmom. Krenulo je sve da se ruši kao kula od karata. Svi dobavljači koji su sa Đorđem imali najbolje moguće odnose, panično su počeli da uskraćuju porudžbine i da vrše pritisak da se prethodne odmah plate. Ugovoreni poslovi nisu mogli da se završe na vreme. Za svaki dan kašnjenja investitori su imali pravo na penale. Banke su, naravno, odjednom uskratile raniju podršku i javili da im je račun u blokadi zbog puštenih menica. U jednom danu strmoglavila se firma koja je rasla godinama.

Ne znam ko je od zaposlenih zaslužan za preokret. Verovatno svi. Goca je zvala svakog dobavljača posebno i uverila ih da iza firme trenutno ne stoji Đorđe, ali sada stoje svi zaposleni sa svojim porodicama, što je još veća garancija. Đurić se pokazao kao izuzetan pregovarač sa bankarima, jer im je izložio plan izlaska iz krize i odlučnim stavom ponovo zadobio njihovo poverenje. Đorđević je komadovao gradilištima kao najiskusniji vojskovođa u odsudnoj bitci. Uspeli su da završe započete radove bez ijednog dana kašnjenja. Uspeli su da, čak, ugovore nekoliko novih poslova sa kojima su bili sigurni da će firma prebroditi težak period. Zaposleni su radili i prekovremeno, nisu pitali za plate, znali su da sada moraju da pruže sve od sebe.

Đorđe se vratio u firmu posle šest meseci. Lekari su mu zabranili da se potresa, ali već prvog dana prekršio je zabranu. Svi zaposleni su ga dočekali na ulazu i aplauzom pozdravili njegov povratak. Nasmejani i ponosni. Ponosan je i on bio na njih. Odmah je primetio da firma, koju je osnovao, nije više ista. Zaposleni više nisu bili isti. Shvatio je da nikad više neće izgovoriti onu rečenicu: "Ništa ne mogu bez mene, šta ćeš…"

Pozvao sam ga i ja. Računao sam da je, kao i ranije, u velikoj gužvi, pa da zakažem termin na vreme. Rekao mi je da možemo već sutra da se vidimo. Ne drži više mnogo sastanaka. Bez obzira na to, neću ga mnogo zadržavati. Voleo bih da mu se zahvalim na prilici da kroz njegov primer naučim dragocenu životnu lekciju. Onu koju mnogi direktori i vlasnici nikada ne nauče.

Da nismo toliko značajni i nezamenljivi. Čak i ako upravljamo velikim i uspešnim firmama.

(Više informacija o blogu - www.dnevnikjednogdirektora.com)

Dnevnik jednog direktora

Super Đorđe

menadžment

konsalting

Supermen