Dnevnik jednog direktora: Životinjsko carstvo

Nije naš direktor Rajko tak’i čovek, drugarice sudijice. Ma nema govora o tom mobingu, što se u tužbi spominje. Evo, ja sam kod njega već pet godina vozač i uvek je tako razgovarao, ništa to nije novo. Ne znam šta bi Slavici da ga tuži, ali ja drugarice sudijice, ne vidim ništa loše u tome što nam direktor malo tepa – skuplja Milisav kapu dok odgovara na pitanja pred sudom.

Milisav je krupan čovek, a u kancelariji se pogrbio, skupio ramena i kolena. Kao da je i on optužen, a ne pozvan kao svedok. Dok priča, podjednako gleda čas sudiju, čas zapisničarku, stalo mu je da obe uveri u istinitost iskaza.

- Slavica Petković, zaposlena kao referent finansija, tužila je Rajka Smiljanića, direktora firme da joj se u više navrata obraćao pred svim zaposlenima neprimerenim izrazima citiram: KRAVO jedna smotana, da mleko daješ i njega bi uvek prosula. Vi ste bili jedan od prisutnih. Da li ste to čuli? – pita sudija.

- Čuo jesam, drugarice sudijice, ali ne bih ja to tako strogo. Znate, direktor Rajko voli da se slikovito izražava. Nije on nepristojan čovek, samo je odrastao u tak’im okolnostima. Otac mu imao veliko domaćinstvo, Rajko je vredan čovek i ceo život je radio sa stokom. Imali su sto ovaca, dvaes’ krava, četiri konja, volove, zapregu… Sve je to Rajko namirivao sa svojih deset prstiju. Svaki dan je morao da ih nahrani, napoji, istimari… ma to vam je bio domaćin za primer. Kad su mu dali da vodi javno komunalno, drugarice sudijice, ne može čovek odma’ da se navikne, pa nam se povremeno obraća tako. Drugarica Slavica je nova pa joj je to još malo čudno. Ženama iz računovodstva direktor se stalno obraća sa KOKOŠKE jedne… I njima to ne smeta, nisu ga tužile…

- A da li se i Vama obraća neprilično?

- Meni jok. Meni je inače nadimak Milisav Mazga. Mogu da povučem na poslu ko niko i ‘oće šefovi da mi natovare posao, pa me valjda zbog toga prozvali tako. Ali direktor se samo jednom naljutio na mene, opravdano drugarice sudijice, kada sam zamenio goste na aerodromu i dovez’o jednog Kineza umesto Japanca. Meni su svi isti. Rek’o mi je posle da sam neopevani KONJ i da je za mene štala, a ne službeni auto. Ali jesam bio pogrešio, nema dvojbe.

- Reklo bi se Milisave da ste prilično blagonakloni prema takvom izražavanju?

- Ne branim ja nikoga, drugarice sudijice, ali normalno je tako u poslu. Ne obraća se direktor tako samo zaposlenima. Prošle nedelje sam ga čuo kako je jednom kupcu rekao DŽUKELO jedna, sram da te bude, godinu dana ne plaćaš i još mi tražiš novu robu… Čuo sam ga i kada priča o nekim MAJMUNIMA odozgo, koji mu se stalno petljaju u posao. Eto, vidite da on tako priča. Nije Slavica u pravu, verujte mi.

- Ali, gospodine Milisave, takvo obraćanje nije dozvoljeno. Upravo to jeste mobing.

- Ma, kakav mobing, drugarice sudijice, on samo želi da nama sve slikovito objasni i da nam odmah sve bude jasno. Ne koristi on te menadžerske izraze koje niko ne razume. Eto, pre nekoliko dana, sišao u Održavanje i kad je video kako je prljavo i neuredno, rek’o im lepo SVINJE ovde da rade, bilo bi čistije… i njima sve jasno. Ta poređenja nama pomažu da bolje razumemo. Nego Slavica je mlada devojka, tek godinu dana u firmi, ne shvata to najbolje.

- Gospodine Milisave, a da li vi razumete da svi ti opisi i sva ta obraćanja jesu elementi mobinga.

- A ne, ne, drugarice sudijice, niste me najbolje razumeli. Ume naš direktor da koristi i druge životinje. Slađi, sekretarici, na primer… uh, da vidite tu Slađu, kako izgleda, sunce ti…eto njoj se obraća sa MACO. Čuo sam ga kako joj kaže Kako si mačkice? Hoćemo li da se mazimo večeras… Vidite da nije on tak’i kako se o njemu priča. Ko ume, može da ga pripitomi…Vidi mene, počeo i ja da pričam sa tim njegovim životinjskim izrazima.

- Milisave, imam utisak da opravdavate postupke direktora. Da li je na Vas vršen pritisak od strane ovlašćenog lica da date ovakvu izjavu?

- Ma kakav pritisak, drugarice sudijice. Nema toga ko može na mene da utiče. Samo mi je rekao Milisave idi do one iz Suda, što me tereti za mobing. Pazi šta pričaš, znaš da je k’o LISICA. A ti znaš da ako me skinu sa mesta direktora, proći ćeš kao VO u kupusu. Nema tu pritiska, drugarice sudijice, normalan ljudski razgovor… A evo reći ću vam još nešto za kraj. I mi zaposleni smo dali direktoru nadimak. Svi ga zovemo Rajko JEŽ. Ima svoju kućicu, napravio je na račun firme, dobro de, nije baš kućica, dvesta kvadrata, sa bazenom… Iš’o ja par puta da odvedem majstore. I on zna da smo ga prozvali Rajko JEŽ, i ne ljuti se. Vi presudite kako mislite, ali ja nikak’i mobing tu ne vidim. Eto, nadam se da će pravda biti zadovoljena…"

Za pravdu ne znam, ali znam da su ostali bili zadovoljeni presudom. I Milisav zvani Mazga što će i dalje dobijati platu. I sudija zvana Lisica što se neće zamerati moćniku. I Rajko zvani Jež što će ostati direktor. Svi su, unapred, žalili Slavicu i njenu budućnost na radnom mestu referenta finansija.

Međutim, neočekivano, ona je bila najzadovoljnija. Nije dobila presudu, ali je dobila nešto drugo, daleko vrednije. Dobila je samopoštovanje. A koliko to vredi, ne zna, na žalost, ni Ovca, ni Svinja, ni Konj, ni Majmun. To mogu da znaju ona daleko savršenija bića.

Ljudi.

(Više informacija o blogu - www.dnevnikjednogdirektora.com)